Магичне печурке и Алцхајмерова болест: шта открива један необичан случај

Магичне печурке су познатије по томе што изазивају халуцинације и мењају доживљај стварности него по лечењу неуролошких болести. Већина људи их повезује са психоделичним искуствима, а не са Алцхајмеровом болешћу.

Ипак, извештај о једној пацијенткињи подстакао је научнике да се запитају да ли псилоцибин, психоделично једињење које се налази у магичним печуркама, може да има позитивне ефекте на мозак који стари.

Неочекивано побољшање 

Извештај описује промене уочене код Јапанке америчког порекла, старе више од 80 година, која је боловала од узнапредовале Алцхајмерове болести, након што је добила печурке које садрже псилоцибин.

Деменција је општи назив за скуп симптома који утичу на памћење, размишљање и способност самосталног функционисања у свакодневном животу, а Алцхајмерова болест је њен најчешћи узрок.

Код ове жене је током десет година долазило до постепеног погоршања стања. Последњих пет година углавном је комуницирала једном речју и у великој мери зависила од помоћи других у обављању свакодневних активности. Имала је потешкоћа при ходању и облачењу, као и хроничну уринарну инконтиненцију.

Добила је пет грама печурака које садрже псилоцибин. Тачна количина активне супстанце није позната, јер јачина дејства варира од једне до друге печурке. Током прве примене обилно се знојила и запала у продужено стање налик сну.

Отприлике 19 сати касније почела је спонтано да говори и да се присећа догађаја из сопственог живота.

Током наредних дана и недеља неговатељи су приметили да делује будније, да препознаје чланове породице, самосталније хода, поново се сама облачи и да је повратила контролу над мокрењем. Месец дана касније имала је и другу контролисану сеансу, током које је узела три грама печурака, након чега је поново деловала комуникативније и покретљивије.

Поређење са чувеним буђењем Оливера Сакса

Овај случај упоређиван је са књигом неуролога Оливера Сакса Буђења (Awakenings) из 1973. године, у којој су описани пацијенти који су неочекивано повратили изгубљене способности након лечења леком L-dopa (леводопа), који се користи код Паркинсонове болести.

Иако су и болести и лекови у потпуности различити, оба случаја покрећу питање колико способности може остати „скривено“ у оштећеном мозгу.

Међутим, овај извештај не доказује да психоделици могу да преокрену ток Алцхајмерове болести.

Појединачни случај није доказ

Реч је о једном пацијенту, а не о контролисаном клиничком испитивању. Дијагноза је постављена на основу клиничке историје, а није потврђена биомаркерима – биолошким показатељима Алцхајмерове болести који се могу открити снимањем мозга или анализом мождано-кичмене течности.

Није постојала контролна група, нити су пре и после третмана спроведени стандардизовани тестови памћења и когнитивних способности. Запажања су се углавном заснивала на исказима неговатеља и чланова породице.

Алцхајмерова болест подразумева накупљање абнормалних протеина, запаљење, оштећење веза између можданих ћелија и, на крају, одумирање неурона. Не постоје докази да је псилоцибин преокренуо ове основне процесе болести.

Аутори претпостављају да је псилоцибин можда привремено изменио комуникацију између очуваних можданих мрежа – група регија мозга које функционишу заједно. То је могло да омогући да поједине способности накратко постану доступније.

Пошто у истраживању нису рађени снимци мозга, ова претпоставка још није потврђена.

Неуропластичност – способност мозга да се мења

Научници су заинтересовани за ову могућност делом и због способности мозга да се прилагођава.

Током већег дела 20. века веровало се да је мозак одраслог човека релативно непроменљив. Данас је познато да мозак може да се реорганизује током читавог живота. Могу да се формирају нове везе и мењају мождане мреже као одговор на искуства.

Овај процес, познат као неуропластичност, омогућава учење, памћење и опоравак након повреда. Са старењем и развојем деменције он, међутим, постаје мање ефикасан.

Како псилоцибин делује на мозак

Псилоцибин делује пре свега преко серотонинског рецептора познатог као 5-HT2A. Серотонин је хемијски преносилац који учествује у регулисању расположења, перцепције и других функција, док су рецептори протеини који омогућавају ћелијама да реагују на хемијске сигнале.

Истраживања на животињама указују на то да псилоцибин може да подстакне стварање дендритских бодљи – ситних израштаја на нервним ћелијама који омогућавају њихову међусобну комуникацију. Психоделици би могли да утичу и на сигналне путеве у које је укључен мождани неуротрофни фактор (BDNF), протеин важан за одржавање веза између нервних ћелија.

Студије снимања мозга сугеришу да псилоцибин привремено мења комуникацију између великих можданих мрежа. Неке од њих постају мање строго раздвојене, док се уобичајени обрасци активности нарушавају.

Да ли психоделици могу да помогну код Алцхајмерове болести

Током последње деценије, клиничка испитивања дала су обећавајуће резултате у лечењу депресије. Мање студије испитивале су и терапију уз помоћ псилоцибина код анксиозности и појединих облика зависности.

Друга истраживања бавила су се могућим противупалним ефектима псилоцибина. То је важно јер се сматра да хронична упала доприноси развоју Алцхајмерове болести и других неуродегенеративних поремећаја, односно стања у којима нервне ћелије постепено пропадају и одумиру.

Лабораторијска истраживања и експерименти на животињама, дакле, указују да психоделици могу утицати на раст нервних ћелија, запаљенске процесе и активност можданих мрежа. Међутим, да ли се такви ефекти јављају и код особа оболелих од Алцхајмерове болести, за сада није познато.

Посебно истраживање на Универзитету Калифорније у Берклију испитује како псилоцибин делује на когнитивно здраве особе старости од 60 до 85 година. Студија није усмерена на лечење деменције. Учесници ће добијати синтетички псилоцибин, а затим ће бити подвргнути снимању мозга и тестовима памћења и размишљања.

Постоје и важни разлози за опрез

Псилоцибин није без ризика. Психоделична искуства могу бити застрашујућа и дезоријентишућа, посебно код осетљивих особа. Код старијих људи постоји повећан ризик од падова, срчаних и циркулаторних проблема, као и нежељених интеракција са лековима.

Код пацијенткиње су забележени обилно знојење, сумња на повишену телесну температуру и продужено стање налик сну. То што није било трајних компликација не значи да је овакав приступ безбедан.

Било би опасно овај извештај тумачити као разлог за самостално експериментисање са психоделичним печуркама ван строго контролисаних истраживачких или клиничких услова.

Овај случај ипак отвара једну могућност: чак и после година тешког когнитивног пропадања, неке способности можда остају привремено доступне.

Да ли је псилоцибин у томе имао директну улогу, на који начин би могао да делује и да ли би се слични ефекти могли поновити код других људи, за сада није познато. Одговоре на та питања могу да пруже само контролисана научна истраживања.