Продаја украдених ремек-дела је готово немогућа, зашто се онда уопште краду

Организованој криминалној банди је требало мање од три минута да украде слику Реноара, Матиса и Сезана, укупне вредности око девет милиона евра из приватног музеја у близини Парме, у Италији, у марту 2026. године. Ово је друга пљачка уметничких дела високог профила у последњих неколико месеци, након крађе накита вредног 9,5 милиона евра из париског Лувра у октобру 2025. године.

Украдени предмети су очигледно вредни. Али, Ања Шортланд, професорка на Краљевском колеџу у Лондону, и стручњак за управљање криминалним тржиштима, наглашава да је крађа уметничког дела само први корак. Претварање овог плена у готовину је пуно ризика.

Италијанска влада озбиљно схвата заштиту своје културне баштине, са читавим одељењем карабињера посвећеним крађи уметнина и антиквитета. Ово одељење скенира светску трговину уметнинама у потрази за фалсификованим, украденим и илегално извезеним благом, захтевајући њихов повратак.

Мале су шансе да се украдена ремек-дела продају на међународном тржишту уметности – чак и по ниској цени, јер су током протекле две деценије норме и процедуре тржишта знатно пооштрене.

Детаљна провера порекла

Свако ко купи уметничко дело без провере да ли је бивши власник регистровао своје интересовање за предмет не испуњава тест добре вере (bona fide). То значи да не може да добије ваљану титулу и стога законско право својине остаје код особе или институције од које је уметничко дело украдено.

Такође, продаја украдених уметничких дела где је продавац избегао дужну пажњу може бити поништена, што значи да новац мора бити враћен.

Зато реномирани трговци и аукцијске куће веома озбиљно схватају своју дужност. Најмање што могу да ураде јесте да провере слободно доступну Интерполову базу података украдених уметничких дела пре продаје. Међутим, приватне базе података – попут оне Регистра губитка уметничких дела – пружају већи душевни мир, пошто имају попис много више изгубљених и украдених предмета и могућност претраге оних који имају легитиман интерес за предмет.

Када регистар утврди да неко покушава да украдено уметничко дело донесе на отворено тржиште, они прикупљају и прослеђују све информације које би могле да доведу полицију до његове локације или људи који су укључени у његову продају или складиштење.

Све што је узето са зида у музеју је стога немогуће продати – осим ако се не ради о накиту који се може разбити и продати као (скупо) ђубре. Дакле, која би могла бити финансијска мотивација иза ове крађе?

Ко има користи

Невероватно објашњење је да зликовац у стилу Бонда наручује омиљене слике да украсе његово скровиште. Да, слике би могле бити украдене по наруџбини, али куповина уметничких дела на отвореном тржишту ради прања новца је мање ризична.

С обзиром на висину награда за информације или враћање украдених уметничких дела, безбедност и омерта (закон ћутања) морали би бити потпуно непропусни приликом излагања украденог блага.

С друге стране, „награде за информације“ могле би бити мотивација за крађу саме по себи. Средином прошлог века, осигуравајуће куће су редовно плаћали „проналазачима“, без било какве дубље контроле, да је крађа уметничких дела високе вредности постала профитабилно занимање ниског ризика.

Институције попут Регистра губитака уметничких дела прекинуле су ту угодну коегзистенцију и уместо тога користиле су све трагове да помогну полицији да спроведе проналажења и операције хапшења.

Данас је безбедно преговарати о „накнади за проналазача“ само када је украдени предмет толико пута променио власника да се веза са првобитним лоповима губи у магли времена. Чак и тако, крајњи „проналазач“ једва да би успео да добије више од 10 одсто вредности слике, коју би вероватно морао успут да подели са лоповима и разним сумњивим газдама подземља.

Уметничка дела као адути у преговорима 

Међутим, постоји и трећи разлог за крађу уметничких дела. Организоване криминалне групе понекад користе украдена уметничка дела као преговарачке адуте како би преговарале о блажим казнама.

На пример, лопови који су украли накит из Дрездена су сачували неколико комада свог плена како би га искористили у преговорима о краћим казнама.

„Пенитентос“ („покајаници“) који желе да напусте мафијашке организације такође понекад пружају информације о томе где се налазе нестала блага. Ако постоји перцепција да се украдена уметничка дела могу користити за смањење затворске казне или финансијске надокнаде, њихова подземна вредност може далеко превазићи накнаду проналазачу.

Иако је тешко проверити тврдњу да се украдена уметничка дела користе као залог у трговини дрогом, неколико јединствених блага је заиста пронађено на имањима у власништву нарко босова. Ова дела нису пронађена у галеријама са контролисаном температуром, већ су умотана на влажним местима која терају кустосе музеја да плачу од очаја.

Остаје да се надамо да ће се прелепа уметничка дела из Парме третирати с поштовањем док их поново не видимо у музеју.