Деда Рада је са основном школом песник, преводилац, свирач, учитељ... Ево како му је то пошло за руком
Деда Радослав Рада из сремског села Мартинци, има само основну школу, али пише књиге, и одлично говори немачки језик. Даје часове и преводи књижевна дела на немачки, свира хармонику и фрулу, а за допринос култури свог краја, добио је и златну значку Културно-просветне заједнице Србије.
„Моја највећа жеља, још од кратких панталона, била је да учим, и не знам колико сам за свог века књига прочитао”, каже деда Рада Шумарски, Сремац који у библиотеци има више германске литературе него неки Немци.
Бритког ума и у 83. години, исписао је историју свог села у 7.132 стиха у десетерцу. Чита без наочара, и са тугом се сећа како му је отац забранио да иде у школу и поред молбе учитеља, јер на салашу није имао ко да чува свиње.
„Мене су из школе извукли 1957. када сам пошао у шести разред да би чувао све а био сам најбољи у школи, тако је бар тада директор рекао од шест или седам стотина ученика. Нема од тога ништа, ја сам чувао свиње, али сам увек волео књиге, новине, било шта, дај да читам, да се образујем. Кад човек толико прочита и сам добије идеју да нешто каже, и ја сам описао своје село, али ја, мени се то дало у стиховима”, прича деда Рада.
Дало му се каже, и да сакупља архаизме, има их око хиљаду и четири стотине. Често је ишао по селу и по таванима сакупљао књиге, посебно немачке, јер је желео да усаврши тај језик.
„Па сам купио речнике, па виши течај немачког, али онај прави, не овај данашњи, и једном ја имао сам велики транзистор већ у то доба, слушао сам Темишвар, Виена-Беч. како они кажу, то сам слушао. Види, па ја то умем, па нема новина, па нема књиге коју ја не читам и не треба речник! Знајући да ја добро говорим немачки, и сад, ови моји из родбине, долазила су деца да им ја помогнем”, додаје он.
Деда Рада је бесплатно научио немачки око стотину ђака, али и своје унуке и пријатеље.
„Он је најомиљенија личност, нећу да кажем најстарија, али он је задњих година живота, он је дигао цену Мартинцима и Срему. Такав човек, са толико разреда основне школе, да буде песник, то је стварно божији дар”, истиче Сава Грујучић из Сремске Митровице.
Стизале су деда Ради и награде, последња, златна значка улепшала му је, каже, старост и дала му снагу да истраје.
„Журим, радим, ја одем десет километара и више у Босут пешке”, додаје Рада.
Човек жељан знања виталност одржава и музиком. Свира хармонику и фрулу, воли своје село и фудбалере „Борца” и све што је, каже, добро и у духу напретка.
Коментари