Мистерија „несталих“ трака Апола 11, шта се заиста догодило са снимцима слетања на Месец

Више од пола века након што је „Аполо 11“ однео људе на Месец, питања о наводно „несталим” снимцима слетања на Месец које је забележила Наса и даље подстичу теорије завере. Нестанак оригиналних видео-снимака високог квалитета скептици већ дуго наводе као доказ прикривања. Међутим, према речима ентузијасте и едукатора Тима Дода, познатијег на интернету као "Everyday Astronaut", стварност је далеко мање злокобна.

Гостујући у Danny Jones Podcast, Дод је објаснио да је обрисани материјал чинио резервне магнетне траке које су бележиле сирови видео-сигнал пренет са Месеца током слетања 1969. године. Те траке никада нису биле намењене као примарни историјски запис. Сви кључни подаци мисије, аудио и видео-записи успешно су примљени у Насином Контролном центру мисије у Хјустону и емитовани уживо широм света.

Резервне траке су складиштене, а затим поново коришћене током седамдесетих и осамдесетих година, када се Наса суочила са недостатком магнетних трака великог формата. У то време сирови снимци имали су малу практичну вредност.

Инжењери нису имали начин да побољшају или дигитално унапреде квалитет слике, па су резервне траке биле мање корисне од већ конвертованих снимака који су емитовани.

„Већ су имали емитовани снимак“, рекао је Дод.

Додао је да нико није могао да предвиди да ће будућа технологија омогућити значајно побољшање квалитета сирових свемирских снимака деценијама касније.

„Нису могли да замисле свет у којем бисмо могли поново да скенирамо и драстично унапредимо квалитет тог снимка, јер би у сировом формату био много чистији“, објаснио је Дод.

Како је снимак са Месеца стигао на Земљу

Сигнал уживо са мисије „Аполо 11“ примале су земаљски предајници, укључујући и један у пустињи Мохаве у Калифорнији, након чега је подељен на два преноса. Један је послат у Хјустон, где су телеметрија, аудио и видео снимљени.

Спори видео-формат са Месеца морао је да се претвори у стандардни телевизијски сигнал помоћу кинескопског процеса, који је подразумевао снимање монитора како би се добила слика погодна за емитовање.

Тај конвертовани сигнал, иако слабијег квалитета од сировог, био је оно што су милиони гледалаца видели 1969. године. Други сигнал сниман је директно на огромне магнетне траке, које су служиле искључиво као резерва у случају прекида комуникације са свемирском летелицом.

Зашто докази о слетању на Месец остају неоспорни

Упркос губитку тих резервних трака, Наса и даље поседује обимне доказе о слетању на Месец. Хиљаде сати телеметријских података, аудио-записа и видео-материјала из Контролног центра мисије и даље су архивирани.

Поред тога, агенција поседује изузетно јасан 70-милиметарски филмски материјал који су астронаути снимили на површини Месеца, формат који се и данас користи у савременим IMAX продукцијама.

Дод је тврдње да су траке намерно обрисане описао као „погрешно протумачене“, али је признао једно питање које скептици често постављају: Зашто су мисије на Месец завршене 1972. године?

Према његовим речима, одговор лежи у економији. Ракете Сатурн V, потребне за одлазак на Месец, данас би коштале процењених 300 милијарди долара.

„Једноставно смо одлучили да се не исплати“, навео је Дод.