Кас достојан царског двора – више од 150 липицанера на једном месту

Нема ко није остао без даха, бар на трен. Сви погледи су били упрти у њихове покрете и кас – њих скоро 160.

„Најлепши део кад радимо са њима, кад се упрежу, кад се јашу, возе... они дају много љубави и самим тим прикупљају сву негативну енергију коју човек акумилира током дана, а најтежег дела нема. Лепота је и кад их нахранимо и очистимо, видимо да су животиње задовољне, самим тим смо и ми задовољни“, наглашава узгајивач Богдан Марковић.

Липицанер је традиционално гајена раса. Узгајивачи их држе из хобија и задовољства, а како љубитељи кажу, то задовољство нема цену.

„Сваки хоби изискује жртве, љубави, наравно и новац“, додаје Марковић.

На Националној изложби једне од најплеменитијих коњских раса, на једном месту окупили су се одгајивачи, љубитељи коња, стручњаци из наше земље и из иностранства, како би приказали и видели најбоље примерке липицанера.

„На моју иницијативу је прошле године, односно у договору са нашим управним одбором, покренули смо тај Дан липицанера Србије, по узору на неке друге земље у окружењу, који исто имају организован узгој липицанера, да се направи једва велика изложба где ће бити презентирани сви најбољи коњи разних категорија“, наводи др Бора Јовановић из Удружења одгајивача липицанске расе коња Србије.

Краљевска раса

Њихов достојанствени кас и лепршавост покрета одувек их чине јединственима. Првобитна улога, била им је да служе на царском двору Хабзбуршке монархије за параде и свечаности. Због држања и грациозности, које и дан данас имају, називају се краљевском врстом.

„Ова расаје  у Србији почела да се гаји почетком 19. века, прво у Ергели Рума, значи недалеко одавде. Гроф Пејачевић је довео прве липицанске пастуве“, додаје др Јовановић.

Манифестацију је организовало Удружење липицанера Србије, уз подршку Министарства пољопривреде. На изложби је приказано више од 150 грла, а држава одгајивачима обезбеђује субвенције од 30.000 динара по сваком грлу. Како кажу, субвенције им много значе, мада их добијају само чистокрвни липицанери.

Од 1580. године, откад ова врста постоји, постоје и родовници. За време Наполеонових освајања, све књиге и подаци о липицанској раси су спаљене. Поновна евиденција почела је да се води у 18. веку и води се и дан данас. Сва грла која од тада имају родовник, добијају новац. Слична прича је и у Мађарској.

„Код нас је субвенционисање липицанера подељено у три сегмента – млади пастуви, пастуви и кобиле. За кобиле дајемо 700 евра, за ждребад 1.500 евра, а за пастуве 3.000“, наводи Чаба Бочи из Мађарске асоцијације одгајивача липицанера.

Гост из Мађарске, дошао је да суди и мало је рећи да је одушевљен тиме што смо показали.

Било је и трговине. Већ у првих сат времена, продала су се три млада пастува. Стручњаци кажу да су цене пастува сада око 1.500 евра. Награде су подељене, а успех је, како такмичари кажу, заједнички – традиција која траје.