Муја, последњи чистач ципела у Београду – четири деценије на истом ћошку, од Паје Вуисића до Ђорђа Марјановића

Некада се, кажу, човек познавао по ципели. Данас их ретко и носимо, а још ређе чистимо на улици. Али Мујо још верује да ципеле све говоре, па од овог посла не одустаје. И тако већ 40 година, на истом месту, на углу Коларчеве и Македонске.

„Раније се знало – кожне ципеле, елеганција, одело, кравата. Tо су била господа. Ниси могао главу да дигнеш, било много посла, људи су носили сви ципеле, биле су кожне ципеле, нису биле патике и сандале“, каже Мустафа Мехмедовић.

Занат је научио од оца, који је имао и радњу. Мало њих зна да је Муја по занимању електричар, а најслађи динар су му донеле ципеле.

„Увек је падала нека кинта, џепарац, јако ми је било лепо и тако да сам остао у томе и дан данас“, наводи Муја.

Долазили су сви: адвокати, лекари, министри, дипломате, глумци, певачи, новинари... Сталних муштерија је било много, а као тинејџера, највише га је одушевљавало када је на ову кутију ципелу спуштао Павле Вуисић.

„Кад дође, само каже: 'Мали намажи ми масти', значи њему само намажеш да се сија, ништа не радиш, оставиш тако и после ти каже 'Дођи на кафу', а та његова кафа је био шприцер, 30-40 ћевапа, седео је у ћошку у кафани 'Зора' и само каже: 'Мали дођи, 'ајде да једеш'“, присећа се последњи београдски чистач ципела.

Памти и певаче који су долазли, а посебно Ђорђа Марјановића.

„Грешком, док сам био млад тинејџер, пада киша и ја обучем његове ципеле које је донео да се ураде и оне се наквасиле, ја сам само после вратио то на место где су биле, кад је дошао по ципеле после два три дана, а оне побелеле, направили смо проблем, па је једва мој покојни тата то средио“, каже Мујо.

Пре 30 година, чишћење ципела коштало је 10 динара. Радио је пуном паром и добро зарађивао. Данас, Муја чисти ципеле за 350 динара, али посла је све мање. На истој локацији, сваког дана, од 10 до 16 сати. Данас је први пут своју ципелу спустио на сандук за чишћење.