Поглед са Монт Евереста – искуство српског алпинисте у освајању врха света

Највишу тачку на планети, Александар Милосављевић освојио је 15. маја 2025. године, у раним јутарњим сатима по српском времену, и тако постао десети српски планинар који је успео у овој, нимало лакој мисији.

Александар каже да је Монт Еверест дуго био жеља као један од врхова у оквиру Изазова Seven Summits: „То је успон на седам највиших врхова на свих седам континената, тако да је, после пет година, дошао на ред и Еверест“.

За експедицију овог типа неопходне су физичке и менталне припреме.

„Еверест дефинитивно није врх на који се пење тако што се спремате месец дана у теретани. Припрема јако дуго траје. У мом случају од краја 2022. године“, објашњава планинар.

Према његовим речима, теже је психички се спремити, јер се никада не зна шта пењача чека на тој планини: „Било је ту свега и свачега и тренутака кад човек хоће да одустане, па треба да натерате себе да наставите даље“.

Висинске припреме за највећи успон на планети 

Експедиција је трајала 43 дана па је још једна од кључних ствари са ким се иде на такав пут. Александар је у Непалу већ био и већ био искусан када је комуникација са Шерпасима у питању.

„Морам да кажем да су они заиста једна дивна нација и да је заиста увек уживање. Посматрају нас као туристе, али већим делом као пријатеље и знају да треба да вас попну на планину и да вас врате одозго. Тако се и понашају са вама, нон-стоп вас опуштају, стално се труде да ту буду уз вас, да помогну све што треба, да вам олакшају боравак у Непалу“, објашњава гост Јутарњег програма.

Боравак у Непалу, привикавање на климатске и све остале услове, успон на надморску висину од 5.000 метара само су део припреме за освајање Монт Евереста.

После десетак дана боравка у Непалу, Александрова екипа стигла је у базни камп који је смештен на висини око 5.500 метара.

„Ту смо били две-три недеље, доста времена проводите на тренинзима на Кумбу глечеру који је непосредно испод кампа. У тим тренуцима вежбате технику и начине дисања, спремате се физички за оно што вас чека“, истакао је Александар и додао да део тих висинских припрема подразумева и руковање опремом.

Такође, постепено се тело навикава на веће висине – по 500 метара како би учесници експедиције били спремни за такозвани самит пуш (Summit push).

Као најтежи тренутак током 43 дана експедиције, Александар издваја губитак два члана тима: „Имали смо ту несрећу да су у нашем тиму два члана изгубила своје животе. Један је брат Гоша из Индије, а други је Сантијаго са Филипина“. Када се десе несрећни случајеви највише се размишља о одустајању. Један члан тима је одлучио да не настави успон након Сантијагове смрти.

На врху света – ветровито и хладно

 Долазак на врх може да буде хаотичан због великог броја планинара. Александров тим се попео у раном делу сезоне па није било гужве.

„Стигли смо на врх, јако брзо се ту дешавају ствари. Прво што је ветар био ужасан и велики минус“, описује планинар и додаје да пола минута или минут можете да проведете гледајући са врха света, фотографишући, а затим се пут наставља.

Полако долазе друге екипе и планинари се труде да се не сударају на узаним деловима стазе.

Фотографија, са којом се сликао на Монт Евересту, била је извор снаге за Александра: „Фотографија породице је нешто што је мене гурало у тренуцима кад ми је најтеже. Извукао бих ту слику, погледао, то траје пар секунди и онда некако се освестите и настављате даље“.

Силазак са врха Хималаја може да буде опаснији него успон. Пењачи журе ка врху, али и низ планину јер боравак на тим висинама није нимало безазлен.

„Hillary Step је део где, данас ружно звучи, али прескачете тела пењача који су ту оставили своје животе. Трудите се да испоштујете и екипу која иде одоздо, а и да ви можете да сиђете“, прича Александар.

За њега се освајање врхова није завршило након експедиције на Монт Еверест. Попео се на четири од седам највиших врхова колико је на листи Изазова Seven Summits. Следећи је у плану да буде освојен у јануару.

„Док сам аклиматизован, у јануару путујем на Антарктик. У Србији имамо само један успон на Моунт Винсон, и то из деведесетих година, тако да ово заиста дуго, дуго нико није одрадио. Ако постоје спонзори који су вољни да помогну у том подухвату, могу нам се јавити увек“, поручује Александар Милосављевић.