Војевање војводе Бојовића
Један је од четворице славних српских војвода. Никада се није постидео свог скромног, сељачког, порекла. И у најтежим и у најславнијим данима српског војевања у Првом светском рату командовао је Првом армијом. Ослободио је Београд 1. новембра 1918. године. Одбио је милост окупатора 1941. године, али доживео је да га нова власт после Другог светског рата понизи и покуша да гурне у заборав.
У незадрживом јуришу на јака утврђења Бугара од Сокола до Црне Реке и након тешких борби од 15. до 18. септембра 1918. године, Прва армија српске војске, под командом генерала Петра Бојовића, пробила је Солунски фронт. Убрзо је Бугарска избачена из строја српских непријатеља, а Бојовић, који је унапређен у чин војводе, предузео је енергично гоњење 11. немачке армије долином Јужне Мораве и ослободио Врање, Лесковац и Пирот, Ниш, наступао је према Београду...
Командант савезничке војске маршал Франш д'Епере, плашећи се већих губитака, послао је категорично наређење да српска Прва армија обустави гоњење или бар сачека делове Друге српске армије, опомињући да Бојовић "иде у авантуру која ће компромитовати цео наш успех"...
Бојовић и његови војници као да то не чују: 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве ослобађају Банат, Бачку, Срем, Славонију, Корушку.
Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у целом свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили "највеће напредовање савезника у овом рату", а неки и подсећали да ни чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију.
Војни историчари се слажу да су ове операције имале значаја за бржи завршетак Првог светског рата, а да је командовање њима био зенит Бојовићеве војничке каријере.
Петар Бојовић, најмлађи од четворице српских "бојних војвода" с краја 19. и почетком 20. века, прешао је пут од турског роба и златарског чобанчета до стратега и команданта у биткама које су донеле славу српском оружју и слободу поробљеном народу.
Учествујући у шест ослободилачких ратова, предано је служио у војсци 46 година, а у периоду 1912–1918. године се, како подсећа др Петар Опачић, историчар, "издигао у сам војни врх земље и сврстао се у најзнаменитије српске војне стратеге и команданте".
Бојовић је био поносан на порекло: никада се није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем. Рођен је 4. јула 1858. године у селу Мишевићи, на падинама Златара и средокраћи између Нове Вароши и Сјенице. Преци су му старином из Црне Горе, досељени из Васојевића, а завичај му је био у Отоманској царевини: за ведрих дана, као на длану, видела се Србија: граница је ишла Увцем, преко Јавора. Од турског зулума родитељи су 1867. године пребегли у село Радаљево, на путу између Ариља и Ивањице, кад је Петру, петом сину од шесторо деце, било девет година.
Горштачка упорност и бистрина ума допринели су Петровом школовању у Ивањици, па Ужицу и Београду. У 18. години прекинуо је школовање у Артиљеријској школи да би учествовао у српско-турским ратовима 1876–1878. године, као и тројица његове браће.
Већ на почетку војне службе Петар Бојовић је био изузетна појава у српском официрском кору. Од четворице војвода само је он завршио Војну академију као први у рангу међу официрима своје класе. Уз изузетне резултате у школовању, неисцрпну енергију и сталним усавршавањем у јединицама – оставио је око 2.500 страна објављеног текста и српску војну литературу посебно задужио преводима дела страних војних писаца.
Савременици су записали да је у стварање војске која ће расковати ланце петовековног ропства драгоцено било и "Бојовићево морално и педагошко васпитање генерација војника, уливање родољубља, као и љубави према породици и човеку."
У Кумановској бици, 11. и 12. октобра 1912. године, са 100.000 младих и срчаних српских бораца, сломљена је кичма турској војсци на Балкану. Првом, најјачом српском армијом, командовао је престолонаследник Александар Карађорђевић, а начелник штаба био је пуковник Петар Бојовић.
Ратна опасност 1914. године довела је генерала Петра Бојовића на командно место Прве армије. Неколико месеци касније забележен је и јединствен случај у Првом светском рату – командант армије тешко је рањен пушчаним метком на првој борбеној линији, али и даље командује јер "Србија наређује".
Када су 1915. године удружени Немци и Аустроугари великим снагама напали са Дрине, Саве и Дунава већ заморену и пегавцем проређену српску војску и постепено је потискивали на југ, а Бугари мучки ударили с леђа, претећи да српске армије буду опкољене – искусном Бојовићу је поверена команда над трупама Нових oбласти. Великом ратничком одлучношћу, личном храброшћу и вештим маневрисањем Бојовић је успео да спречи продор Бугара на Косово, што је осигурало повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.
У овим, сигурно најтежим тренуцима за српски народ и војску, избор за начелника Штаба Врховне команде, уместо болесног војводе Радомира Путника, кога су војници носили до Скадра, пао је на Бојовића. Од 19. децембра 1915. године – нови и још тежи задаци – контакти са савезницима, битка са њиховим лицемерјем и превоз бродовима, брига о рањенима на Крфу, па реорганизација и наоружавање војске. После страдања у беспућима Албаније, око 130.000 војника бродовима је упућено на Солунски фронт под 78 ратних застава и кренуло у домовину и славу.
На крају блиставе каријере, када није прихватио положај министра војске, војвода Бојовић је отишао у пензију 21. децембра 1921. године.
На почетку Другог светског рата Немци су покушали да искористе углед 83-годишњег војводе у народу.
О патриотизму старог ратника сведочи истраживач и хроничар нововарошког краја Дико Пејатовић, у раду "Породично стабло војводе Петра Бојовића и неке цртице из живота", преносећи казивање војводине супруге Милеве, по сећању Косте Ракића, чија се породица старала о Милеви Бојовић до њене смрти.
У кућу Бојовића дошао је Франц Нојбахер, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије у Београду. Поздравио је војводу и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха, у интересу српског народа и Рајха.
"Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу... Ваша војска је у овом тренутку окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати", рекао је Бојовић.
Кажу да се са лица надменог Пруса није могло разабрати како је примио речи старог војводе. Бојовић се на крају обратио Нојбахеру речима:
"Молим вас да ми учините једну услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи."
Немац је прихватио и став и жељу старог ратника и до краја рата обе стране су се држале тога.
Војвода Петар Бојовић је ратне године провео у изолацији, међу четири зида своје куће, у Трнској број 25 у Београду, под надзором Немаца.
Умро је, као је записано, "потпуно заборављен, 19. јануара 1945. године усред невиђене равнодушности за једно херојско доба".
Сахрањен је скромно, без војних почасти, 20. јануара, у неугледној и запуштеној породичној гробници.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 14
Пошаљи коментар