Ратна свакодневица на Солунском фронту

Боравак на фронту није значио само борбе, већ и дуготрајна осматрања, ишчекивања и свакодневни живот. Војници су, у тренуцима одмора и предаха од борби, иза линије фронта често писали дописне карте које су размењивали са члановима својих породица.

Осим тога, често су водили ратне белешке и дневнике, у којима су сажето записивали приче, готово искључиво посвећене војничком животу и живљењу у ратним условима.

Такође, правили су и новине, одлазили у позориште на Петелину, посећивали су Солун а смелији су ишли у куће за забаву. Често су се занимали прављењем разних предмета од старих шлемова, опасача и муниције.

Повремено су добијали француско вино, што им је помагало да се опусте и буду боље расположени. У том смислу је значајна улога војних оркестара који су свирали и маршеве и кола, па се на дане празника и великих победа играло и певало.

Војници су славили славе и имендане, постили су, молили се пред укрцавање на брод и пред полазак у борбу.

Остало је забележено да су се Моравци са Французима најлакше споразумевали и највише дружили и у њих имали највише поверења.

Пуковске славе на фронту

Од посебног значаја за војнике Моравске дивизије биле су пуковске славе које су обележаване и у ратним условима. Биле су важан чинилац у очувању идентитета. Пре церемонија, увежбаване су стројеве радње, соколске вежбе са оружјем и украшавани су логори.

Слави Првог пешадијског пука Моравске дивизије, 18. априла 1916. године на Крфу, присуствовао је престолонаследник Александар са командантима дивизија, министар Љуба Давидовић, много Енглеза и Француза.

Такође, слави Шеснаестог пука Моравске дивизије у логору Суруклију, 3. јула 1916. године, присуствовале су одабране званице: српски војни и политички врх, представници француске и британске војске.

Борци и старешине славили су под ведрим небом, музика је свирала, играла су се кола, а играли су их не само српски војници већ и грчке девојке из оближњег села. Оне би понекад долазиле у логор доносећи намирнице или дарове за војнике, изазивајући посебну пажњу јер велики број њих није био ожењен.

Војници су на фронту обележавали и сопствене славе. У ратном дневнику болничара Моравске дивизије Јордана Ђ. Стевановића Цекевачког из Лесковца је записано:

"Дође 26. октобар, (1917) моја слава, тога дана тражим одобрење од командира да не радим и добих наређење да не радим око бараке и узмем један литар вина за ручак. Имао сам две флаше коњака које сам платио 16,50 драхми и узех два литра вина из магацина. То је било све. На ручку сам имао Мицу Цревара и дође случајно Дина Фајдица и његов брат Мита, те смо нас четири ручали заједно. Увече нисмо имали леба за вечеру, јер није стигао из профијанта, па нисам вечерао, те чак, сутрадан, опет ручах. Тако проведох и четврту славу у туђи далеко од своје куће. Као да нисам никад ни имао кућу, жену и децу, и навикнусмо се потпуно дивљачки живети..."

Војничке баште

Пошто је међу војницима свих дивизија било много земљорадника, они су имали и своје баште чиме су задовољавали и потребе да се фронт снабдева свежим намирницама. Осим материјалне, баште су имале и моралну улогу у животу бораца, приметио је 1918. године Арчибад Рајс у делу "Шта сам видео и проживео у великим данима".

Ту је било раскошних башта у којима је многобројно особље одржавало песком посуте стазе усред огромних простора на којима је растао купус, патлиџан, лук, пасуљ и друго. Управници су били смештени у колибама, а баште су биле ограђене бодљикавом жицом.

У појединим ћошковима гајило се цвеће са којим су се китиле чауре од граната на столу у "менажи" кад командант армије има угледне госте.

Постојале су и баште мањих јединица међу којима се издваја једна посебна категорија: баште-мученице. Оне су се налазиле у близини саобраћајног пута под непријатељском ватром и неретко су биле на мети бугарско-немачких граната.

Најзад, Рајс је приметио и индивидуалне баште које су правили официри или војници поред шатора или земунице у којој су живели. За њега су оне најзанимљивије јер откривају личност онога ко их је створио.

Понекад такве баште нису биле веће од једног квадратног метра и онај ко их је правио морао је да иде далеко по земљу којом је покривао стену. Поред зелени, најчешће се у њима гајило и цвеће.

"Кад падне вече, он одлази у своју башту и, седећи на сточићу који је фабриковао од отпадака каквог сандука од муниције, свира на фрули, мислећи на другу башту коју је оставио у Србији", написао је Арчибалд Рајс.

Међу земљоделцима је био и Јанићије Здравковић из Цркатова (Власотиначки срез) који је сликовито описао ратну свакодневицу. Његове белешке објављене су у делу Драгутина Панића и Милије Ђорђевића "Србијицо, душо горка – приче солунаца":

"И сад ми се укопали, уредили све лепо. Командир ни капетан Харалампије Ћорђевић. Иде си из рова у ров, а по њега јаре шарено скаче, купио јаре од Грци. Дође јаре и код нас, давамо леб и шећер, оно игра си. (До Темишвар јаре са нас ишло.) Храна у ров добра, никад без меско није. Само ни зајебаше једанпут: од питоми зајци цел месец даваше ни месо сас пилав. У позадина кад си одимо, там свирка има, игра има. Ја си у окарину свиркам. Далечко то од фронт. И кујна наша ту јесте. Има стење високо, то место заклонито беше. Ама паде граната међу кувари, све ги растури, кувари погинали. Јебем ти гранату, три дана само конзерве си једосмо!"

"Фронт је постао њихов дом"

На фронту су постојали и периоди дужих затишја, које су српски пукови користили да уређују пуковска гробља и капеле. Такође, војници су одржавали логоре и оружје, писали писма, користили одсуства, а постојали су и тренуци доколице коју је на Солунском фронту нарочито одликовала снажна носталгија за родним крајем.

Већина војника Моравске дивизије понела је од куће амајлију: "од копиле кочицу и побег зрно, од кукуруз, оно што испод воденички камен побегне несамлевено".

Свештеници су држали говоре за време верских празника, што је допринело моралном уздизању војника. У свакодневном војничком животу су ангажовани и гуслари, који су певали родољубиве и јуначке песме.

Шкотска лекарка леди Изабел Хатон, која је на Солунском фронту лечила углавном Србе, писала је о томе да су они мимиком успевали да испричају читаве приче о својим селима, породицама, о страдању кроз Албанију. Приметила је да су, под боловима, најчешће дозивали своје мајке и децу, а када би се опоравили, волели су да певају и играју:

"Српски војници, чим мало прездраве, тражили су да се врате на фронт, јер ће тако бити ближе Србији. Војници су знали како се прави дом, па су своје биваке маскирали гранчицама и прућем, садили дрвеће и цвеће, правили хладњаке. Кад нису били у борби, седели су пред тим хладницима, певали у мраку, или слушали циганску музику. Сваки пук је имао свог свирача. Војници су играли национално коло, а кад год је било могуће, у овом колу био је читав пук.

Кад нису били на служби, српски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао Њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село."

* Мира Ниношевић je историчар, директор Народног музеја у Лесковцу

Изложба "Ратни пут Моравске дивизије 1914–1918" постављена је у Галерији РТС-а