Херој са Мачковог камена

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима на којима је са Четвртим пуком спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни.

Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву преко Дрине према Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву, и када су се заоштриле борбе на Гучеву, Јагодњи и Мачковом камену, потпуковник Душан Пурић добија наређење од Врховне команде да усиљеним маршем са целим пуком крене од Шаргана, па да преко Кремне, Ужица, Црнокосе, Косјерића, Ваљева и Пецке стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стиже у најтежим тренуцима у непосредну близину Мачковог камена где се сукобљава са 18. аустроугарском дивизијом која је на српску војску отворила ураганску топовску ватру.

Четврти пук је у почетку одолевао притиску вишеструко јачег и боље наоружаног непријатеља. Само је, на пример, Мачков камен 22. септембра четири пута мењао господара. По жестини и обостраним губицима, овај бој је био највећи до тада вођен на Балкану.

У ноћи између 21. и 22. септембра Пурић врши непосредне припреме за јуриш свог славног пука и тада издаје историјску заповест својој јединици:

"Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!"

Душан Пурић је погинуо међу првима у најжешћем судару прса у прса на Мачковом камену. Битку је преживело само 1.000 војника и официра пука "Стеван Немања", који је, по оцени претпостављених команди, "наређење беспрекорно извршио".

Погибија команданта тешко је погодила његове борце који нису хтели да га сахране у беспућу Мачковог камена и Соколских планина, па су четири дана и четири ноћи носили у чамовом сандуку свога команданта, из борбе у борбу. Тек четвртог дана по наредби команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се не носи мртав командант по бојиштима, сахрањен је у порти ваљевске цркве.

Душан Пурић је рођен у 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном месту, а затим је похађао Гимназију у Београду. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом и произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Три године је провео у трупи, а затим је 1899. године завршио Вишу војну академију.

Постављен је потом за команданта пољске батерије у Ћуприји, а после годину дана изабран је за приправника генералштабне струке, и унапређен у генералштабног капетана, због чега је отишао на усавршавање у Француску. По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

За време Првог балканског рата 1912. године налазио се на генералштабним пословима Дринске дивизије првог позива. Четврти пук "Стеван Немања" је освојио Зебрњак, у Кумановској бици. Током Другог балканског рата 1913. године је по сопственој молби постављен за команданта 2. пешадијског пука "Књаз Михаило", познатијег као "Гвоздени пук". И у Брегалничкој бици показао се као веома храбар и способан војник и старешина.

Пурић је постхумно унапређен у чин пуковника због успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине.