Читај ми!

Ратни планови Србије и Аустроугарске

Врховна команда српске војске донела је, уочи самог напада Аустроугарске, одлуку да напусти првобитни дефанзивни ратни план и крене у сусрет непријатељу што ће довести до фронталног судара на Церу.

Прве мере за одбрамбени рат против Хабзбуршке монархије Србија је предузела после 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Вршена су многа генералштабна путовања и детаљна студија граничних фронтова, али је коначна разрада ратног плана завршена тек 1908. године.

Геостратегијски положај Србије био је неповољан, јер је она са севера и запада у дужини од 600 километара била обухваћена територијом Хабзбуршке монархије. Аустроугарима се пружала могућност да са територије Војводине и Босне, долинама Велике Мораве, Колубаре, Јадра и Западне Мораве дејствују ка стратегијским објектима у централној Србији. Додатни проблем био је непријатељски став Бугарске према Србији, што је граничну линију са непријатељем повећало за додатних 500 километара.

Неповољан стратегијски положај Србије био је ублажен очекивањем да Русија у будућем сукобу Аустроугарске и Србије неће остати неутрална. Краљевина Србија била је удаљена од својих савезника: од Русије 600 километара, а од Француске 2.200 километара, што је онемогућавало директну војну сарадњу и отежавало дотурање ратног материјала.

Руководећи се тим чињеницама и проценом опште политичке и стратегијске ситуације, српски Генералштаб је усвојио основну идеју ратног плана: "Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији."

Творци српског ратног плана, који је у основи био дефанзиван, били су генерал Радомир Путник и пуковник Живојин Мишић.

Будући да је наступање главних аустроугарских снага очекивано са севера, преко Дунава и доњег тока реке Саве, главнина српске војске груписана је између Велике Мораве и Колубаре на линији Ваљево–Лазаревац–Аранђеловац–Свилајнац.

Аустроугарски ратни план против Србије био је израђен још 1907. године, уочи анексије Босне и Херцеговине, када је за начелника Главног генералштаба дошао генерал пешадије Конрад фон Хецендорф. Планом су била предвиђена два случаја рата против Србије. Прва варијанта под називом Б1 – предвиђала је рат између Аустроугарске, с једне стране, и Србије и Црне Горе, с друге стране.

У ратном плану ова варијанта је означена као "максимални случај Б", што је подразумевало ангажовање главних снага на балканском ратишту и офанзиву против Србије. Друга варијанта под називом Б2 – предвиђала је рат између Аустроугарске с једне и Србије, Црне Горе и Русије (или Италије) с друге стране. У овом случају, који је у ратном плану означен као "минималан случај Б" била је предвиђена дефанзива према Србији и ангажовање помоћних снага на балканском ратишту.

Политички моменат – унутрашња слабост национално хетерогене Аустроугарске монархије одиграла је пресудну улогу приликом израде операцијског плана за рат против Србије. Предвиђајући немире и евентуални устанак у Босни и Херцеговини, Главни генералштаб аустроугарске војске узео је заштиту Босне и Херцеговине као основну идеју дефанзивног ратног плана против Србије и Црне Горе. У случају офанзивног рата Босна и Херцеговина узета је као полазна основица за напад на Србију, јер се рачунало на поседање западних делова српске територије, како би се наставило даље продирање из Босне у правцу југоистога.

Пошто се није тачно знало да ли ће ратовати само против Србије и Црне Горе, или истовремено и против Русије, Генералштаб је поделио целу оперативну војску у три групе: главне снаге (I, III и IV армија), развијене у Галицији (предвиђене су да предузму офанзиву против Русије); Минимална група Балкан (V и VI армија), груписане у Босни (намењене су за рат против Србије и Црне Горе); маневарске снаге (II армија) имале су двоструку намену, у случају рата само против Србије и Црне Горе биле би употребљене на балканском ратишту, а у случају да се Русија укључи у рат предвиђено je њихово ангажовање у Галицији.

Аустроугарска је 25. јула 1914. године објавила мобилизацију, а затим је започела концентрацију за рат против Србије и Црне Горе. Међутим, 31. јула 1914. године, када је аустроугарска II армија била у току превожења према српском фронту, Русија је објавила општу мобилизацију, па је постало јасно да ће и она ступити у рат. Сада се поставило питање куда са II армијом. Решено је да се заврши концентрација аустроугарске II армије на Сави и Дунаву, а затим да 18. августа отпочне њено превожење у Галицију на руски фронт. Аустроугарска Врховна команда је, пре почетка ратних операција, изменила основну стратегијску концепцију за рат против Србије.

Наиме, ступањем Русије у рат требало је да Минимална група Балкан (V и VI армија у Босни) остане у дефанзиви, али је њен командант, генерал Оскар Поћорек, одлучио да искористи привремено присуство II армије у Срему и пређе у напад. Са овом одлуком сложила се и аустроугарска Врховна команда, због општег уверења да Србију треба казнити за Сарајевски атентат. Одлука аустроугарске Врховне команде да са недовољним снагама започне офанзиву против Србије, била је основна стратегијска грешка, која је представљала главни узрок неуспеха аустроугарске војске 1914. године.

Агресивно држање Аустроугарске, навело је српску Врховну команду да поверује да ће Аустроугари предузети снажну офанзиву против Србије. Супротно предвиђању, после првих неколико дана од објаве рата, Аустроугарска је на балканском ратишту била неактивна. После уласка Русије у рат у Врховној команди српске војске наступило је олакшање.

Веровало се да ће Аустроугари највећи део својих снага упутити на руски фронт у Галицију, а да ће према Србији остати само заштитни делови. Таквом убеђењу Врховне команде допринели су руски и француски војни изасланици у Србији, који су, по налогу својих влада, предлагали да српска војска предузме офанзиву како би се што већи број аустроугарских трупа приковао за балкански фронт.

Србија је била спремна да изађе у сусрет савезницима, о чему сведочи директива Врховне команде о преласку српских снага у Срем. У време док су трајале припреме 2. српске армије за прелазак у Срем, Аустроугари су 12. августа 1914. године предузели офанзиву против Србије. Пошто су први извештаји стигли у Крагујевац, војвода Радомир Путник је са генералом Мишићем и пуковником Павловићем започео проучавање новонастале ситуације.

У тим неизвесним и тешким моментима на плећима војводе Путника био је велики терет одговорности. После дуже расправе Врховна команда је донела одлуку да напусти првобитни план и да делом снага из дефанзиве – одбране, крене у сусрет непријатељу, у уверењу да наспрам себе има слабије аустроугарске снаге. Приликом доношења ове судбоносне одлуке војвода Путник се највише колебао. Уместо да напад дочека у одбрани на утврђеним положајима, српска војска је упућена у сусрет непријатељу, што ће довести до отвореног, фронталног судара са Аустроугарима на Церу.

* Потпуковник др Слободан Ђукић је професор Војне историје на Војној академији.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 23. новембар 2024.
0° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње