Кларк: Аустроугарска је само желела освету
Нема никаквих доказа да иза атентата у Сарајеву стоји Београд. Беч није могао да докаже ни умешаност Аписа. Српска влада није хтела рат. Аустроугари су реаговали емотивно, имали су снажну потребу да се освете Србији - каже ексклузивно за РТС Кристофер Кларк, историчар који је у српској јавности често био прозиван за ревизионизам историје и антисрпски став.
Однос Аустроугарске с почетка 20. века према Краљевини Србији могао би се описати само једном речју - презир. Такав став био је доминантан од 1903. до 1913. године. Остварење националног интереса Србије представљало је велики ризик за суседно мултинационално царство. У званичном меморандуму Аустроугарске Срби се опсиују као "неваљалци који краду јабуке из суседног воћњака".
Хабзбуршка монархија је у тежњи Краљевине Србије за територијалним проширењем видела проблем, јер је уједињење Срба на територији једне државе подразумевало и прикључивање Босне и Херцеговине и Војводине - каже за документарни филм „Србија у Великом рату" Кристофер Кларк и оцењује да се тежња за националним уједињењем која је тада постојала у Србији не разликује од онога што су Италијани и Немци успешно обавили у 19. веку. Није било ништа погрешно у таквој тежњи, проблем је био што је спровођење таквог плана подразумевало пропаст Хабзбуршке монархије.
За Аустроугарску Србија је тада била проблем, али још увек не и опасност. Ствар се по оцени професора Кларка, драстично мења после Балканских ратова. Срби су се у тим ратовима брзо мобилисали, одлично борили, и то не само храбро, већ и мудро - каже професор са Кембриџа и додаје да је Србија тада значајно увећала своју територију и показала одлучност и способност да војну силу користи концентрисано и ефикасно.
Тон аустријских коментара од тада се мења. Аутроугарски војни аташе из Београда пише Бечу и тражи да се Србија схвати као озбиљна војна сила - наводи Кларк и додаје да је тражено да у будућности Монархија на сваку српску војну јединицу има припремљену по једну аустроугарску. Уместо презира све чешће у коментарима почиње да се користи реч опасност.
Ипак, јавно мњење Беча још увек није било за рат са Србијом. То су тражили милитантни војни кругови. Све се променило са убиством Франца Фердинанда - каже професор са Кембриџа. Управо у тој промени расположења Аустроугарске Кларк налази оправдање за тезу по којој је познат: убиство Франца Фердинанда је узрок, а не само повод за избијање рата светских размера.
После убиства у Сарајеву сви су били раположени за рат са Србијом. По оцени Кларка, Аустријанци за Фердинандом нису туговали зато што је он био омиљен, то није исти случај као после убиства Џона Кенедија 1963. године. Убиство у људима није узбуркало само људска, већ првенствено политичка осећања . Био је то пуцањ у будућност Хабзбуршке монархије. После само неколико сати од атентата, једногласно је одлучено да би само војни одговор задовољио аустријску монархију. У монархији су се надали да ће Срби одбити ултиматум који им је послат и да ће се решење наћи само војним путем .
Аустрија је имала веома негативан, стереотипан, готово расистички став према Србији и целом Балкану - каже за РТС Кристофер Кларк. Зато су сви одмах били склони да поверују како је атентат испланиран у Београду. На то су их упућивали и неки догађаји, атентатори су носили пиштоље који су произведени у крагујевачкој фабрици у Србији. Носили су и бомбе, које су такође биле српске производње. Главни људи београдске групе, Грабеж, Принцип и Чабриновић, гађање су вежбали у Топчидеру.
Много тога цео догађај повезује с Београдом, али Аустријанци никад нису открили колико су те везе биле јаке - каже Кристофер Кларк и наглашава да Аустроугари никад нису сазнали шта атентаторе повезује с Аписом, шефом обавештајног одељења Министарства рата Краљевине Србије.
Професор Кларк истиче и да Аустроугари никад нису могли да докажу да Србија стоји иза атентата. У ултиматуму тврдње о кривици српске стране нису изречене. Стоји само оптужба да српска влада толерише злочиначки рад разних друштава и удружења на свом тлу, што је по оцени Аустроугарске, допринело убиству истакнутих чланова Хабзбуршке монархије.
Не може се говорити о умешаности и одговорности српске владе - оцењује Кларк. Никола Пашића, тадашњи премијер Краљевине, искрено се противио активностима људи попут Аписа, организације „Црна рука" и оних који су подржавали њихове поступке. Био је љути противник свега тога. Било му је јасно да то представља велику опасност за будућност и безбедност Србије. Чак је и пре самог атентата покушавао да такве активности спречи - истиче професор Кларк и наводи писмо упозорења које је Никола Пашић послао аустријској влади преко Јована Јовановића, српског изасланика у Бечу.
Јовановић је аустријском министру финансија, задуженом за Босну и Херцеговину, Леону Билинском рекао да постаји опасност да се нешто лоше деси у Сарајеву и да би неки млади аустријски војник могао „случајно" да напуни оружје правом муницијом и пуца у престолонаследника - наводи Кларк. Аустроугарски министар је одбацио српска упозорења и више се није бавио тим питањем што се показало као грешка.
Једну од великих загонетки Јулске кризе представља питање, када су Аустријанци и Немци схватили да ће локални рат између Аустрије и Србије прерасти у светски сукоб. Кларк, са једне стране тврди да докази говоре у прилог томе да су Немци били убеђени да је локални рат могућ. Сматрали су да Руси неће ући у конфликт, процењивали су да ће Руси сачекати неколико година да заврше са реформом војске и да је модернизују уз помоћ француских кредита.
Са друге стране Немци су калкулисали и са могућношћу уласка Русије у сукоб. Процењивали су да ће успех и тада бити на њиховој страни и да то неће бити тако лоше јер је руска војска 1914. године слабија него што ће бити за годину, две, три - каже Кларк.
За разлику од Немаца, Кларк оцењује да су Аустроугари реаговали емотивно. Нису хладне главе одмеравали ризике и корист. У аустрисјким документима нема много доказа о рационалном одлучивању - наводи Кларк. Они су наступали под утицајем снажне потребе да се освете Србији. Сматрали су да ће нестати као светска сила ако моментално не одговоре. Страховали су да ће сви народи који живе под њиховим окриљем почети да сумњају у ионако већ пољуљане државне структуре и да им часовник историје откуцава последње сате.
По оцени Кларка тренутак руске мобилизације био је упозорење да сукоб брзо измиче контроли. Кад је наредба о општој мобилизацији издата у Санкт Петербургу, тадашњем великом војном центру, постало је јасно да је сукоб великих размера неизбежан. Наравно, Немци су Русима тада дали ултиматум: „Ако не прекинете мобилизацију, ми ћемо мобилисати своје трупе." А кад се то десило, јасно је шта је уследило - каже Кларк .
Сто година након избијања Великог рата и даље се води дискусија о питању одговорности и кривице за сукоб који је однео милионе људских живота. У Версајском мировном уговору из 1919. године кривица се приписује Немачкој и њеним савезницима. Немачка се сматра одговорном за рат. Кларк наводи да сваљивање кривице на само једну државу неће помоћи да се објасни како је до велике кризе уопште и дошло. По његовом мишљењу разлог сукоба треба тражити у преплитању интереса више моћних сила:
„Ризик је био сасвим очигледан, а у годинама непосредно пре рата гомилали су се проблеми. Није у питању само Јулска криза, нити тренутак кад је Немачка одлучила да подржи Аустроугарску, већ цео процес у који је Србија увучена као инструмент великих сила, а посебно Русије и Француске. Тад је опасност од рата постала заиста велика. Пошто је било више умешаних, па ситуацију није могла да контролише једна држава, мислим да упирање прста у Немачку, Русију или Србију као кривце никуд не води. Треба да откријемо како је дошло до избијања тог ужасног рата, а не ко је за то крив".
Белешка:
Кристофер Кларк је аустралијски историчар и професор модерне европске историје на Кембриџу. Студије је завршио у Берлину. Писац је бројних књига о историји Пруске. За књигу „Месечари: Како је Европа кренула у Први светски рат" награђен је бројним наградама. Носилац је и ордена за заслуге који му је доделила Федерална република Немачака.
Интервју са Кристофером Кларком је део документарно-играног филма „Србија у Великом рату" који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Интервју са енглеског превеле: Надежда Раичевић-Шилер и Наташа Радошевић-Миленковић.
Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 2
Пошаљи коментар