Свет без предаха – 2025. година пузајућих конфликта и краја илузије о глобалној сарадњи

За разлику од Олимпијске 2024. године, која је макар накратко подсетила свет шта сарадња може, 2025. је пружила мало инспиративних примера. Многе од ових прича наставиће да буду вести и у овој години.

Повратак Доналда Трампа, заокрет у спољној политици

Доналд Трамп је 2024. године обећао да ће реформисати америчку спољну политику. И пре него што је званично преузео дужност на инаугурацији у јануару пожелео је да купи Гренланд, учини Канаду 51. америчком државом и поново успостави контролу над Панамским каналом.

На дан инаугурације, Сједињене Државе су се повукле из Париског споразума и Светске здравствене организације, ограничили су приjем избеглица и прогласили нарко-картеле страним терористичким организацијама.

У свом првом месецу на функцији, почео је да затвара Америчку агенцију за међународни развој, укида независни надзор над већим савезним агенцијама и смањује државне плате. У априлу покреће свој план назван "Дан ослобођења", уводећи 10 одсто царинских дажбина на већину увоза, уз додатне царине од земље до земље, које су ишле и преко 50 одсто.

Себи је приписао залуге за окончање осам ратова и што су се земље чланице НАТО-а савеза обавезале да издвајају 5 одсто БДП-а за одбрану. Међутим, није успео да оконча рат у Украјини, а сва је прилика да ће и претње упућене Венецуели и њеном председнику остати на звецкају оружјем у чекању да се режим сам уруши.

Критичари Трампове политике тврде да је увођење царина више штетило америчким потрошачима и произвођачима, да је план мира за Украјину наградио Русију за њену агресију, да многи од конфликата за које је тврдио да их је окончао и даље трају, као и да је смањење националне безбедносне бирократије оставило америчку владу значајно ослабљеном.

Корачање Кине – упостављање суперсиле

Пекинг је показао да може да искористи своје економске предности као оружје, али и да оружје искористи као знак премоћи. У случају Кине полуге моћи се огледају у ретким земним минералима који су неопходни за широк спектар индустријских и војних примена.

Кина је годинама радила на доминацији у ланцу снабдевања – сада контролише око 60 одсто светског рударства ретких минерала и 90 одсто капацитета за прераду. Спремност Кине да наоружа своју доминацију није била тајна.

Пекинг је смањио извоз ретких минерала у Јапан 2010. године током територијалног спора око острва Сенкаку. Упркос упозорењима САД су учиниле мало и касно да се заштите.

Када је Трамп у априлу запретио Кини енорним царинама, Пекинг је обуставио извоз магнета и још седам ретких минерала у САД, што је резултирало драстичним смањењем тарифа од стране Трампа. У октобру је Пекинг поново демонстрирао силу када је Трамп увео додатна ограничења на извоз чипова и напредне технологије у Кину.

Пекинг је најавио нове прописе о извозу производа који користе кинеске ретке минерале. Суочен са потенцијално значајним поремећајима у америчкој економији, Трамп је одложио контролу извоза и одустао од неколико других мера усмерених против Кине. Тек тада Пекинг је одложио на годину дана примену својих контрамера.

Уз то, Кина је у септембру демонстрирала и своју растућу војну снагу на паради којом је обележила 80 година од окончања сукоба у Другом светском рату приказујући опремљеност и спремност људства, најновије балистичке ракете, тенкове и софистицирану војну технологију.

Истовремено је појачала војне маневре око Тајвана и наставила ширење дипломатског и економског утицаја у Африци, Азији и Латинској Америци.

Пузајући ратови – таласање у Јужном кинеском мору, Индијски потконтинент и Венецуела

Земље могу доћи у сукоб чак и када је једна значајно већа и боље наоружана од друге. Јасан пример је сукоб који је избио у јулу између Камбоџе и Тајланда. Са популацијом нешто изнад 17 милиона, Камбоџа је далеко мања и војно слабија од свог суседа Тајланда, који има четири пута већу популацију. Јулски сукоби наводно су били због спорних граничних питања старих више од века.

Конкретно, и Камбоџа и Тајланд тврде да су власници Пресата Та Муен Том, древног храма смештеног у шумовитим планинама Дангрек које деле две земље. Почетни сукоби су однели животе неколико десетина људи и приморали десетине хиљада да напусте своје домове.

Председник Доналд Трамп је интервенисао и запретио да ће обуставити трговинске преговоре са Камбоџом и Тајландом ако се борбе не прекину. Обе стране су се невољно сложиле са примирјем. Званични споразум је потписан крајем октобра у Куала Лумпуру, на маргинама годишњег састанка Асеана-а.

Међутим, споразум није заживео, у новембру је мина убила четири тајландска војника због чега је Банкок обуставио делове споразума. Сукоби су поново ескалирали у децембру када су тајлендски борбени авиони бомбардовали циљеве у Камбоџи.

Бил Клинтон је својевремено Кашмир назвао "најопаснијим местом на свету". Тензије између Индије и Пакистана изазвале су отворени сукоб у мају, две недеље након што је пет терориста убило двадесет шест људи у близини Пахалгама на територији Индијом управљаног Џаму и Кашмира.

Терористичка организација са седиштем у Пакистану, која је извршила терористички напад у Мумбају 2008. године у којем је убијено 175 људи, највероватније је финансирала напад. Индија је овог пута узвратила погодивши оно што је назвала "терористичком инфраструктуром" унутар Пакистана.

Пакистан је одговорио нападима дроновима и ракетама на индијске војне базе и оборио два најсавременија индијска борбена авиона. Индија је узвратила уништавањем система противваздушне одбране око пакистанског града Лахора. Ниједна страна није постигла значајну војну предност у најинтензивнијим борбама у последњих пола века, и дошло је до примирја након три дана.

Председник Доналд Трамп је рекао да је посредовао у примирју, тврдњу коју је подржао шеф штаба Пакистанске војске и де факто лидер Асим Мунир, док је премијер Индије Нарендра Моди то демантовао.

Одмах након борби уследила је пукотина у односима САД и Индије, јер је Трамп увео високе тарифе на индијски извоз, делимично као одговор на Модиево одбијање да призна његове посредничке напоре.

Антагонизам између Индије и Пакистана остаје, а једно од отворених питања је да ли одлука Индије да обустави учешће у Споразуму о водама из 1960. значи да ће ограничити проток воде у систему реке Инду, која обезбеђује воду за 80 одсто пакистанских фарми.

Повратком Трампа на власт САД су током 2025. наставиле снажан притисак на владу Венецуеле – заплена бродова под плаштом оптужби за кријумчарење дроге, претње војном интервенцијом, економске санкције и дипломатска изолација.

Доналд Трамп покушава да у другом председничком мандату заврши оно што је зацртао у првом – сруши режим Николаса Мадура и природне ресурсе Венецуеле стави под своју контролу. Мере које предузимају САД слањем ратних бродова и носача авиона у Карипско море ставара регионалну напетост, док Каракас гуши протесте и регрутује локално становништво за герилски рат.

План САД за мир у Гази – Блиски исток без мира

Након две године бруталних борби, Израел и Хамас су се у октобру договорили о примирју. То је било друго у 2025. години. Бајденова администрација је у јануару посредовала у постизању примирја које је омогућило повећање хуманитарне помоћи Гази, навело Хамас да ослободи тридесет троје талаца и подстакло Израел да ослободи скоро 2.000 палестинских затвореника.

Рат је настављен средином марта након што су се две стране разишле око условa продужетка примирја. Доналд Трамп је доласком на чело САД упорно притискао да до новог примирја дође у октобру, уз пресудно посредовање Катара, Турске и Египта.

Договор је предвиђао трофазни план мира за Газу: 1) тренутни прекид ватре уз повлачење израелских безбедносних снага на унапред одређене линије и размену талаца и затвореника; 2) демилитаризација Хамаса и слање међународне стабилизационе снаге у Газу; и 3) поновно успостављање палестинске управе и реконструкција Газе.

Сједињене Државе сматрају да је прва фаза завршена, иако Израел инсистира да неће прећи на другу фазу док  Хамас не буде потпуно разоружан. Савет безбедности УН одобрио је план мира за Газу у новембру, овлашћујући распоређивање Међународне стабилизационе снаге и позивајући на успостављање Палестинског комитета за управљање свакодневним пословима Газе.

Међутим, трајни мир остаје недостижан. Хамас не показује знаке разоружавања, Израел је наставио свакодневне нападе на Газу, а ниједна земља се још званично није обавезала да ће послати своје трупе у Међународне стабилизационе снаге.

Неки ратови се мере годинама, други данима. Јунски сукоб између Израела и Ирана спада у другу категорију, судар који је годинама очекиван и припреман.

Израел је дуго сматрао иранске нуклеарне амбиције и његову подршку анти-израелским милитантним групама широм Блиског истока егзистенцијалном претњом. Након напада Хамаса 7. октобра 2023. године, Израел је циљао иранске проксије у Либану, Ираку, Сирији и Јемену.

Ове операције су онемогућиле Техеран да користи такозвану "осовину отпора" како би одвратио израелски напад на Иран. У јуну 2025. године, када се Иран приближио тачки у којој би могао брзо да направи мали број "прљавих" бомби Израел је покренуо операцију "Лав у уздизању" ударима на више од стотину локација широм Ирана, укључујући постројења за прераду нуклеарног горива, али и куће и станове високих војних званичника. Иран је узвратио гађањем Израела балистичким ракетама и дроновима. Уз помоћ америчке војске, Израел је оборио већину ракета.

Амерички бомбардери Б2 су затим у акцији названој "Поноћни чекић" погодиле иранске нуклеарне објекте, а Доналд Трамп је тврдио да је "потпуно уништио" ирански нуклеарни програм. Међутим, верује се да је Иран много пре напада склонио своје залихе обогаћеног уранијума. Израел и Иран су се потом договорили о примирју што је зауставило ракете и бомбе, али су остала нерешена основна политичка питања.

Рат у Украјини се наставља

Рат у Украјини, који је сада у четвртој години, наставио се у 2025. Русија је појачала своје ракетне и кампање напада дроновима, више пута гађајући украјинске градове, што је проузроковало велике цивилне жртве и оштетило важну инфраструктуру.

У марту је Русија повратила своју провинцију Курск, коју је Украјина запосела у изненадном продирању у августу 2024. Напредовање Русије у самој Украјини било је, међутим, скромно – Русија је повећала своју контролу над украјинском територијом за мање од један проценат у, а цена која је плаћена мери се хиљадама погинулих војника, али и цивила.

Украјина је у јуну операцијом "Паукова мрежа", тајним нападима дроновима зашла дубоко у руску територију погодивши циљеве у пет ваздушних база.

У августу су се по први пут од избијања рата срели руски председник Владимир Путин и председник САД Доналд Трамп у америчкој војној бази на Аљасци.

Сусрет пун обећања остао је на папиру, а крај године обележио је још један у низу Трампових покушаја да дефинише мировни план. У дану када је Трамп најављивао добре вести стигле су оптужбе из Москве да је Кијев гађао резиденцију руског председника, што Украјина негира.

У последњим сатима 2025. године из дипломатских извора у Бриселу стигла је вест да су Европљани спремни да активно учествују у праћењу могућег прекида ватре између Русије и Украјине. Европске земље су спремне да у Украјину пошаљу између 10.000 и 15.000 војника у првих шест месеци после прекида непријатељстава.

Европа каска – слаб економски раст и политичка трвења

Европска унија и европске земље су се и током 2025. бориле са кризом насталом због рата у Украјини. Високи трошкови помоћи Украјини, политичка трвења унутар земаља ЕУ резултирали су спором стратешком и политичком реакцијом Европе на глобалне кризе умаујући јој додатно значај.

С друге стране после вишегодишњег застоја Брисел је најавио замах у даљем проширењу Уније, пре свега на земље Западног Балкана. На самиту у Бриселу, Црна Гора и Албанија су се показале као лидери у трци за пријем, док Србија и Северна Македонија остају условљене реформама и владавином права.