Проклетство Плаве куће, или зла судбина председника Јужне Кореје

Скоро 75 година, Чеон Ва Дае или Плава кућа била је резиденција јужнокорејских председника, чија је судбина пратила развој друштва од војне диктатуре до функционалне демократије.

Тај пут, замало, кренуо је у супротном смеру у ноћи између уторка и среде, када је председник Јун Сук Јеол прогласио ванредно стање и у старијем делу нације пробудио ноћну мору колективне трауме диктатура које су, током 20. века, владале овом земљом.

Израњање диктатуре из историје, међутим, трајало је свега неколико сати пре него што је ова кратка циркуска представа окончана, а Јужна Кореја враћена у колотечину различитих подела, какве су лидери у прошлости безобзирно користили како би оправдали репресију и државну контролу.

Јун Сук Јеол је ратно стање оправдао жељом да "неутралише севернокорејске елементе и заштити уставни ред и слободу". Са председником се, како се чини, мало ко слагао па је ова политичка авантура окончана пошто је његов кабинет изгласао крај ратног стања, а опозициона Демократска партија предала захтев за опозив са дужности.

Блиц-диктатура, међутим, отворила је већ помало заборављена поглавља у сећањима становника ове државе, који су од стварања државе 1948. године и званичног одвајања од северног дела земље пет година касније, преживели драматичне периоде рата, глади, диктатура и чак 16 периода у којима је проглашавано ратно стање.

Та раздобља јужнокорејске историје, често називана и "бори се или бежи" периоди, била су испуњена политичким прогонима који су били правдани заштитом граница, демократије или нације.

Ехо те тврдолинијашке политике, тврде Корејци, могао се чути и у говору председника Јун Сук Јеола, за којим је уследила акција војске, која је уз подршку хеликоптера изломила прозоре како би ушла у зграду парламента.

Сећања на страхоте војних управа, међутим, убрзо су прекинута прилично ретким јединством политичких странака у Јужној Кореји, укључујући и Јунову Партију моћи народа, па је парламент, гласајући у цик зоре, укинуо ратно стање.

Државни удари, затвори, убиства и самоубиства...

Опозив Јун Сук Јеола и могућа суђења за корупцију која су најављена, свакако, не представљају новост на политичкој сцени Јужне Кореје, јер су многи од његових претходника неславно окончали – државним ударима, хапшењима и сахранама.

Први јужнокорејски председник Сигман Ри, који је јашући на таласу параноје, мучио и затварао комунисте и левичаре, пре него што је 1960. године побегао на Хаваје под притиском студентског бунта. Војска је, под његовим вођством, побила више од 60.000 побуњеника и цивила на острву Чеџу.

Његов наследник Јун По Сун владао је свега две године пре него што је, такође, свргнут у пучу којим је на власт доспела војна хунта на чијем је челу био Парк Чунг Хе. Творац индустријског напретка, познатог као "Чудо на реци Хан", сматра се заслужним за развој компанија које су, у деценијама које су уследиле, постале познате као глобални гиганти попут "Самсунга", "Хундаија" или "Ел-Џија".

Почетком седамдесетих, када је политичка моћ почела да му се расипа, увео је строгу војну контролу, при чему се војска посебно жестоко односила према опозицији и незадовољницима. После пуних 18 година владавине, убио га је шеф обавештајне службе.

Наследио га је Чун Ду Хван, такође генерал, који је земљом владао од 1980. до 1988. године. Познат је и као "Касапин из Гванџуа", јер је побио стотине људи гушећи устанак на југозападу земље. Истовремено, хапсио политичке ривале, затварао универзитете и гушио слободу медија. Склоњен је са власти после масовних демонстрација 1988. године, па је осуђен на смртну казну, али је, касније, помилован.

На првим слободним изборима, изабран је Хванов близак сарадник, такође генерал Хо Теву који је земљом владао до 1993. године, после чега се нашао пред судом због велеиздаје. Осуђен је на смрт, али му је касније казна умањена, све док указом каснијег председника Ким Деџунга није пуштен из затвора.

Наредни председник Ким Јангсам био је у затвору и кућном притвору током владавине и отворио је врата судским процесима после којих су двојица његових претходника завршила иза решетака.

За председника Јужне Кореје је 1998. године изабран Ким Деџунг, којег је трећи председник Јужне Кореје Парк Чунг Хе осудио на смрт. Ким је 2000. године добио Нобелову награду за мир.

После њега, за председника је изабран Рох Му Хјун, који је опозван 2008. године, али је Врховни суд тај опозив поништио. Под притиском оптужби за корупцију, починио је самоубиство.

Иза решетака, због корупције, завршио је његов наследник Ли Мјангбак, који је осуђен на 15 година затвора.

Слична судбина задесила је и прву жену на челу Јужне Кореје Парк Гунхје, која је прво опозвана, а затим и осуђена на 24 године затвора због корупције. Ћерка је Парк Чунг Хеа, председника Јужне Кореје, који је убијен осамдесетих година.

Једини корејски политичар који ни у једном тренутку каријере није био у затвору је Мун Џеин, који је у Плавој кући био од 2017. до 2022. године, када је ова резиденција коначно претворена у парк.

Био је пријатељ, адвокат и близак сарадник Рох Му Хјуна. Током владавине, заговарао је боље односе са Северном Корејом и Кином, те гласно заступао уклањање нуклеарног оружја са Корејског полуострва.

Последњи у низу корејских председника Јун Сук Јеол ће, после авантуристички замишљеног војног удара, највероватније бити опозван и изведен пред суд због све гласнијих оптужби везаних за корупционашке афере његове жене.