Јапански колос из Куреа

На данашњи дан пре 72 године у хладним дубинама Тихог океана нестало је чудо инжењерства и технике, убедљиво највећи ратни брод из времена најширег и најжешћег оружаног сукоба у историји човечанства.

Јапански бојни брод "Јамато" изашао је из бродоградилишта са депласманом од 65.000 тона, за трећину већим од најновијих страних бродова истог типа, немачког "Бизмарка" или британског "Краља Џорџа Петог", а накрцан горивом, опремом и људством истискивао је чак 72.800 тона воде.

Ту пловећу тврђаву, која је гутала 70 тона горива на сат и секла таласе брзинама до 27 чворова, штитио је оклоп тежак чак 23.000 тона, а палубу јој је красило девет топова калибра 460 милиметара - биле су то највеће артиљеријске цеви икада постављене на један брод - моћне, импресивне и за непријатеља претеће.

Три куполе у којима су били смештени ти дивовски топови тежиле су свака по 2.700 тона - више од укупне масе тадашњих разарача. Прасак и ударни талас који се су ослобађали приликом паљбе тим оруђима толико су били снажни да су се конструктори, као меру предострожности, определили да свих седам извиђачких авиона и чамце које је брод носио распореде у његовој унутрашњости да не би били збрисани са палубе.

Симбол јапанског умећа и моћи - реликт прошлости?

Челични колос, којег је опслуживало преко 3.000 чланова посаде, изграђен је у бродоградилишту у луци Куре, недалеко од Хирошиме, са жељом да западним силама јасно, физички демонстрира инжењерско и занатлијско умеће својих твораца, способност јапанског ума и руку да надмаше достигнућа земаља које су себе сматрале за светионике цивилизације и природне господаре света.

Његово поринуће пратили су и нада и очекивање да би, скупа са другим бродовима исте класе који су били на пројектном столу, као ударна песница царске морнарице и челично отелотворење растуће војне моћи Земље излазећег Сунца, могао да завлада Пацификом и надалеко пронесе славу јапанских ратника.

Међутим, на неки начин трагично, већ у време када је силазио са докова бродоградилишта "Јамато" је постао анахронизам - морско бојиште више није било ринг у којем су моћне топовске платформе, налик боксерском двобоју, лице у лице размењивале тешке ударце, већ богато ловиште за ројеве љутих авиона и чопоре подмуклих подморница.

Парадоксална чињеница да је технологија будућности, односно, нова техничка решења за низ проблема у вези обраде челика, конструкције корита и оклопа или развој муниције, била искоришћена за производњу реликта прошлости није одмах била приметна.

Мада су се над острвском царевином већ надвијали тмурни облаци који су најављивали сукоб са америчким Голијатом, када је кобилица "Јамата" спуштена у море у лето 1940. године Јапан је још увек војевао само са економски и технолошки заосталом Кином, бележећи војне успехе, иако су Кинези имали помоћ у наоружању и војном материјалу из Русије и француске Индокине и уживали политичку и финансијску подршку САД.

Јапански војни врх је веровао да је конструкција покретних поморских тврђава које ватреном моћи и дебљином оклопа надмашују све што поседују Американци добар начин за супротстављање огромном производном капацитету Вашингтона, који би у евентуалном будућем сукобу око превласти у западном Пацифику на плаво бојиште несумњиво избацио много више бродова од њихове земље, поготову када се узме у обзир да су ширина и дубина Панамског канала ограничавали величину пловила која су могла да изађу из бродоградилишта концентрисаних на источној обали САД.

Испредале су се приче о томе како је "Јамато" неуништив због дебелих наслага оклопа, великог броја одељака који могу да ефикасно зауставе веће плављење, али и да по потреби буду намерно испуњени водом или горивом како би целу конструкцију држали право у случају да због удара торпеда почне да се нагиње.

Поморски гигант, чија је изградња почела крајем 1937. године, ушао је у употребу 16. децембра 1941. године, само неколико дана након смелог напада на Перл Харбор.

Његове могућности и ограничења ускоро су постали јасни, јер су брзо напредовање у јужни Пацифик и Индокину и све озбиљнији судари са индустријском и војном суперсилом САД пренапрегнули јапанску војску и државу, створивши екстремне услове који су представљали тежак тест способности и издржљивости за људство и технику царске морнарице.

Првих пет месеци "Јамато" је коришћен искључиво за обуку и вежбе, да би у јуну 1942. године, у складу са својим статусом перјанице царске морнарице, послужио као командни брод током, за Јапанце несрећне, битке за Мидвеј.

Након тога у више наврата је патролирао између своје домицилне луке у Куреу и важне јапанске базе на атолу Чук, у склопу Каролиншких острва, као заштита конвојима са људством и материјалом. Понекад је и сам, због великог капацитета и доброг оклопа, коришћен као брод за транспорт трупа и оружја.

Међутим, због недостатка носача авиона који би му пружили довољну заштиту из ваздуха, сталне претње од подморница и чињенице да је трошио огромне количине горива које је јапанској морнарици било све теже да обезбеди, највећи део рата на Пацифику, поготово у његовој поодмаклој фази он је пажљиво држан ван директних, тежих окршаја.

Једини пут када је "Јамато" употребио своје моћне топове од 460 милиметара било је током битке за острво Лејте, када јапанске снаге нису успеле да зауставе америчку офанзиву за повратак контроле над Филипинима.

Пут без повратка

И док је други јапански бојни брод исте класе "Мусаши", изграђен у Нагасакију и предат морнарици на коришћење средином 1942. године, релативно брзо капитулирао пред непријатељским ваздушним ударима, потонувши у октобру 1944. у близини Филипина, а треће пловило из те породице, названо "Шинано" и преуређено у носач авиона, завршило као плен америчких подморница само десет дана након што је уведено у строј 1944. године, "Јамато" је нетакнут дочекао пролеће последње ратне године.

У то време Американци су већ били заузели Маријанска острва Гуам, Сајпан и Тинијан, одакле су на јапанске градове слали бомбардере великог долета "Б-29", те морнарицом напредовали према архипелагу Рјукју, чије је највећа копнена маса Окинава.

И сам "Јамато" у другој половини марта био је изложен тешком бомбардовању код куће, на улазу у луку Куре, али је брзим маневрима избегао већу штету - за њега се погубним показао овај други елемент ситуације на пацифичком ратишту, незадрживи амерички продор ка Окинави.

"Јамато", који је морнарица желела да сачува у резерви за одбрану четири највећа јапанска острва, сматра се, на бржи него планирани крај осудило је релативно невино питање цара Хирохита, који је примајући извештај о тешкој ситуацији на пацифичком бојишту, пожелео да сазна да ли ће и морнарица помоћи у бици за Окинаву.

Тако је, да би се показала солидарност морнарице са другим родовима војске и њена посвећеност одбрани отаџбине, борбена група формирана око "Јамата" упућена на југ иако је било јасно да неће имати заштиту из ваздуха, с обзиром да је Јапан већ остао без добро обучених пилота и да су летелице које су биле упућене у простор око Окинаве првенствено биле намењене самоубилачким нападима на противничко бродовље, а не борби са технички и бројчано супериорним непријатељским ловцима за успостављање преимућства у ваздуху.

Јапанска команда није очекивала да би та група могла задати јак ударац противничкој морнарици и преокренути ток велике битке, јер је на Окинаву насрнула армада од 1.300 америчких бродова, међу којима и пуно носача са великим бројем ваздухоплова.

Радије, војни врх се надао да би она могла да формира артиљеријски бедем испред острва који би отпором до сопственог уништења нанео велике губитке америчким снагама током искрцавања, тукући првенствено по њиховим амфибијским чамцима и пешадији на обали.

У томе је главну улогу требало да одигра управо "Јамато" са својим моћним оруђима која су на даљине до 42 километара испаљивала гранате тешке једну и по тону и који је поред тих, гигантских топова од 460 милиметара, располагао и са 12 цеви калибра 155 милиметара.

Идеја је била да се успори напредовање непријатеља, који је недељу дана раније већ почео са искрцавањем на Окинаву, и уздрма његов морал пред одсудне борбе за главна јапанска острва, без обзира каква ће бити судбина бранилаца.

Када је бојни брод "Јамато" подигао сидро у близини лучког града Токујама и са још осам разарача и једном крстарицом прошао кроз мореуз који раздваја острва Кјушу и Шикоку да би се запутио у отворени океан, његовим морнарима је било јасно да иду на пут без повратка, у очајничку акцију која је од почетка осуђена на неуспех.

Ипак, та свест, по сведочењу преживелих чланова посаде, није умањила узбуђење и понос који су осећали полазећи у одбрану отаџбине на броду који је био узданица читаве морнарице и симбол прегалаштва и снаге јапанског духа.

Иронично, борбена формација чије је срце био "Јамато" на свом путу ка Окинави прве плотуне испалила је у небо не на непријатеља, већ на сопствено ваздухопловство, грешком оборивши један јапански авион, пре него што су се други обрушили да би у ниском лету бродским артиљерцима показали црвене кругове на својим крилима.

Да ствари буду још горе, покрет јапанске ударне групе од почетка је био праћен, јер су поруке везиста о њој одмах пресретнуте и дешифроване.

Конвој од десет пловила под палицом вице-адмирала Сеићи Ита, који је командовао са брода "Јамата", уочиле су две америчке подморнице само неколико сати по поласку, па је на њега убрзо у неколико таласа упућен рој од близу 400 летелица прикупљених са шест носача авиона.

У пресретање јапанске формације запутило се и шест америчких бојних бродова, праћених крстарицама и разарачима. Њихова интервенција, међутим, није била потребна, јер су амерички ваздухоплови током два паклена сата у рано поподне 7. априла јапанског дива засули стотинама бомби и торпеда.

Драматични крај

Над јапанском бојном групом најпре су се појавили извиђачки авиони, а потом и ловци који су узалуд трагали за јапанским летелицама које би требало да елиминишу како би отворили пут за своје бомбадере - "Јамато" и његови пратиоци нису имали никога ко би их бранио из ваздуха.

Потом су у четири таласа пристигла јата најопаснијих грабљивица. Тешке бомбе су ломиле мост, кидале комуникациону и радарску опрему, мрвиле артиљеријска упоришта и изједале тешки оклоп "Јамата".

Бројни удари авионских торпеда истовремено су му сакатили тело, успоравајући га и чинећи га све тежим за управљање, све док се није претворио у бескорисно плутајуће брдо искривљеног челика.

За непријатеље он је тада био попут рањене немани, коју треба без милости докрајчити. За морнаре, који су попут мрава хитали по његовим леђима и повремено нестајали у његовој дубокој утроби, он је био налик ослепелом змају у самртном хропцу, чије су узде исклизле из њихових руку и за којег се сад очекивало да у сваком тренутку, уз крик, испусти и свој последњи пламени дах.

Челична грдосија тонула је док су је кидале страшне експлозије топовске муниције и горива, из дубина засипајући шрапнелима оне које није прогутао силни вртлог и који су случајно остали на површини да би ошамућени, изранављени и полуслепи од дебелих наслага изливене нафте били изложени митраљирању из ваздуха и нападима ајкула.

Спаса се докопало нешто више од две стотине исцрпљених људи које је након три сата у води покупио пријатељски брод.

У плавој гробници остало је 3.045 људи, од којих су неки сами изабрали да умру заједно са својим командатом и челичним колосом.