Позоришни, филмски и концертни плакати на изложби Крагујевчанина Мише Марковића
Неке љубави трају цео живот. За Крагујевчанина Мишу Мирковића то је љубав према позоришту, глумцима и уметности и старим позоришним плакатима. После радног века, проведеног у Књажевско-српском театру, Миша је одлучио да своје богато колекционарско благо - око 200 позоришних, филмских и концертних плаката, подели са другима.
Као млад, Миша је радио на билетарници, а касније и на пословима пропаганде и продаје. Управо у том периоду стекао је бројна пријатељства са глумцима, који су оставили значајан траг у позоришном животу Крагујевца. Тада се родила и његова љубав према сакупљању плаката. У сваком плакату препознавао је више од најаве догађаја - успомену на људе, догађаје и културни живот једног времена.
„Вероватно сам у Србији највећи колекционар позоришних, филмских и концертних плаката. И то ми стоји. И онда сам пре две године одлучио да урадим ово шта сам урадио. Немам спонзоре, све сам одрадио сам, две године сам рамио“, каже Миша Мирковић, аутор изложбе.
Данас, као пензионер, овај заљубљеник у уметност одлучио је да део своје колекције покаже на свом имању.
„Укупно свих има око 500. Значи, овде има око 120-30. Има који су окачени. Има неколико поред зидова, овде има иза са лајснама. И имам, ево ту у овим корпама, и имам на спрату код куће горе још. Значи, то је невероватна количина“, показује Миша Мирковић, аутор изложбе.
Али, Мишина колекционарска страст не зауставља се на плакатима. У свом дому има и око две хиљаде књига, које жели да поклони крагујевачкој библиотеци.
Књижевник Мирко Демић сматра да у нашој култури има мало архиватора и људи који се баве оваквом врстом посла. „Ја му апсолутно честитам и с обзиром на његове године и здравствено стање што је успео да толико уложи у ову изложбу пре свега, и да нас окупи коначно, јер све смо ми његови пријатељи из различитих околности док је радио у крагујевачком позоришту“, додаје Демић.
За Мишу Мирковића пензија није значила крај једне приче, већ прилику да је настави на другачији начин. Јер кад се представе заврше, светла угасе, а глумци напусте сцену, остају успомене. А захваљујући људима попут Мише, неке од њих никада не одлазе у заборав.