85 година од стрељања ђака, наставника и грађана у крагујевачким Шумарицама

Крагујевац је тог октобра 1941. године живео под сенком окупације, страха и неизвесности. Рат је већ дубоко захватио свакодневицу. Након сукоба немачких јединица са устаницима у околини Крагујевца, донета је одлука да се за сваког убијеног немачког војника стреља велики број талаца.

„То су били обични људи, цивили, дјеца, младићи, старији људи. Њемачка наредба је гласила да је то казна која следи за мушко становништво од 16 до 60 година“, наводи Маријана Станковић, директорка Музеја "21. октобар".

Међу њима су били и земљорадници Лазар и Милан Вулетић, које су Немци затекли испред породичне куће у селу Баре, надомак Кнића, и одвели их. Кућу су потом запалили, али су њихове супруге успеле да угасе пожар и сачувају породични дом надајући се њиховом повратку. Осам деценија касније, Лазарева праунука обновила је кућу, сачувавши и драгоцене успомене на своје претке. Међу старим комадима намештаја посебно место заузима Лазарева омиљена шкриња - сведок тог времена.

Милица Вулетић, потомак из Крагујевца каже: „Моја прабака је причала да је ноћу отишла. Није ни знала да ли је стрељан или шта се догодило. Успела је да се провуче ноћу поред тих официра... и прадеду који је нашла стрељаног, а у Сушичком потоку дословно је причала да је ишла крв кроз поток. Али није успела и није могла да извуче тело да га довуче до куће“.

Из Прве мушке гимназије изведена су по два одељења младића од 16 до 18 година. Одведени су у топовске шупе. Међу њима су била браћа Миша и Паја Јовановић, стрељани 20. октобра. Не надајући се прераној смрти, писали су оцу који је истог дана одведен са посла.

"Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја“, стоји у писму.

Стрељано је и четрдесеторо деце ромске националности, узраста од 11 до 15 година. Многи од њих су ишли у школу, а мали чистачи ципела постали су по доласку Немаца.

„У подацима и евиденцијама неки су чак похађали мушку гимназију, замислите тада за ромску популацију да деца похађају наставу у мушкој гимназији, међутим са сетом тих антиромних закона из маја 1941. године изгубили су право на школовање“, истиче Кристина Јоргић Степановић, историчар у Спомен - парку „Крагујевачки октобар".

Тачан број страдалих предмет је историјских истраживања, али ниједна бројка не може да дочара размере људске трагедије. Иза сваког броја стајао је један живот. Једна породица. Једна неиспричана прича. Једна будућност која никада није дочекана.