Шта су мантафе о којима је писао и Бора Станковић?

"Кој се на Ђурђевдан сабајле обања у реку по коју плива лишће дреново, има целу годину да бидне здрав као дрен. Деца, хајде да вадимо мантафе. Ајде, брзо, брзо, брзо. Леле, што сте убаве. Е, ајде сад да видимо. Чија је ово мантафа?", обраћа се Радмила Коцевска, глумица позоришта "Бора Станковић" у Врању - Теодори, Звездани и Лани. "Моја", одговара једна девојка. 

Мантафа је реч грчког порекла која значи гатање, прорицање. Народне мантафе у Врању настале су под турским утицајем, али носе и обележје нашег поднебља. Обичај мантафа био је један од најсвечанијих тренутака ђурђевданског празновања у старом Врању. "Ђурђевдан", једно од најбољих дела Боре Станковића, како је записао професор Момчило Златановић, више је песма него приповетка. Писац је емотивно оживео чари ђурђевданске мантафе у родном граду, а песме у прози које је навео производ су његове стваралачке маште.

"Ти, ти ли ти. У дно на море ће сиђем, да извадим алем за твоје чело, да те украсим, да те нагиздим, све што се може све ћу да учиним само тебе да обасјам и узнесем. Дођи у моју башту, закити се с цвеће и тако закићена падни ми на крило да те мијем и њушкам и да сањам тебе и твоје жеље”, казује Радмила. И наставља обраћање девојкама: “Е, сад нема више мантафе, али која са ову воду буде попрскана, има да бидне и скоро одадена. Ајде. Бегај. Е, деца, деца, деца слатки."

Обичај се данас изгубио, али је кроз уметност присутан. Недавно је за документарни филм "Жудња - Ђурђевданске мантафе" који је настао у продукцији нашег дописништва, Слађан Стојановић добио прву награду за телевизијски приступ на фестивалу у Великој Плани.