Шта све може снага воље и кад се живи без шака и колена

“Ако има здрав дух човек, онда здраво размишља, здраво доноси одлуке, живи здраво”, то је, чини се, животна девиза Бранка Радунковића из Прњавора код Крагујевца.

И, како тврди, не постоји немогуће. Рођен јуна 1941. у селу Брезику у Славонији, без шака и колена, као шесто дете у породици. Кроз живот је ходао без помагала. Сматрају га и медицинским феноменом, а он не осећа да је другачији од других, иако признаје да није лако.

“Тешко је ко изгуби руку. Знате, кад идем на Бањицу, међу оне којима су одсекли (руку). То је друго  – имат, па не имат, али ја нисам имао. Нисам патио од комплекса, али то је захваљујући мојој мами. Она од рођења није дозволила у кући да будем омаловажен, а ни повлаштен, исто као и сви. Тако онда и у месту, селу, раширило се и тако су моји другари били са мном као да сам нај, нај, нај”, сећа се Бранко.

А захваљујући свом другу Браћуну, трговцу, који му је донео прву таблу картона, са 18 година почео је да прави макете манастира, катедрала, џамија. Само две године касније, имао је прву изложбу. До сада их је одржао око 300 широм Европе.

Направио је више од 100 макета, иако се већ, због старости, петнаестак година не бави тиме.

Објашњава како је правио макете: “Тако што држим нож у устима и сечем уз лењир, и тако више пута, а кад се лепи исто тако хватам устима и намажем (лепак) четкицом.”

Мирна лука и животна сапутница

Многе макете су му уништене током рата деведесетих година прошлог века. Селио се и на крају је мирну луку пронашао у селу Прњавору. Већ више од пола века крај Бранка је његова супруга Јованка.

“Све сам себе послужи, не треба му пуно помоћи, али наравно ја баш не дам да он све сам. За ових 53 године нема примедбе. Како ће бити даље не знам”, каже Јованка Радунковић, Бранкова супруга.

Али, Бранко зна. Чека га објављивање четвртог издања књиге “Воља чини чуда”, чији је аутор. Монографија је настала тако што ју је снимао на касетофону, па је уз помоћ пријатеља речи претворио у текст.

Књига, као и део макета, фотографија, изложени су у његовој кућној галерији. Сада има само једну жељу.

“Само да удомим негде моје радове и документе који су врло врло важни”, наглашава Бранко.

Био је и црквени хоровођа и тиме је надоместио своју неостварену животну жељу да буде свештеник. Данас у осамдесеттрећој години и даље држи предавања широм Србије.

Доказ је да се све може, када се хоће, уз, како Бранко каже, веру, љубав и наду.