Колекционар антиквитета и чувар аутохтоних сорти житарица и воћа из околине Ужица

На имању Антонијевића у Луновом селу код Ужица берба сорте кукуруза, коју је Петар уз њиву, наследио од предака. Некада се то радило ручно, а данас је све лакше и брже механизацијом каже Бранко, који ових дана има пуно позива за брање модернијих сорти од старог осмака.

"Кукуруз који је јединствен. Ретко, ретко ко ово сеје. Дуги низ година ја нисам брао. Ово је можда после три, четири године први пут да берем овај кукуруз осмак", наводи Бранко Антонијевић, из Луновог села.

То јесте реткост, али природни и јединствени бисер у Западној Србији на дедовини Антонијевића је јабука ведрика, за коју Петар тврди је стара око триста година. То једно стабло рађало је око три тона и још увек се кити јабукама.

"Значи чиста је, лепа, згодна и тако су је назвали - ведрика. Слатка је она ко мед. Неће је нико сећи, знам да неће ни синовац, остаје вако како јесте", показује Петар Антонијевић, из Луновог села.

Поред тога што води бригу о дедовини, Петар је и колекционар антиквитета. Највећа драгоценост његове колекције је Волво Б18 из 1963. године, једини тог типа у Србији. Недавно је тим аутом који нема ни серво волан, ни климу превалио око шест хиљада километара на скуп олдтајмера у Данској.

"Као да возите Фапа 13, држите на рукама и то је. Једног дана сам морао да возим по киши негде око 400 километара. То је било баш напорно, јер тун ема, једном упалиш брисач и вратиш, он учини жк, жк, мали брисачи на њему, не виде се ко на фићи. Станеш две, три стотине километара, па одмориш мало, па кренеш даље и тако. Мало сам ојачао у рукама", истиче Петар Антонијевић, из Луновог села.

Освојио је и пехар као учесник који је превалио најдужи пут. Дуго путовање га је мотивисало за нове авантуре. Наредне године планира вожњу на прославу стогодишњице Волвоа.