"Свадба у пиротском крају" - некад и сад, приредио музеј Понишавља у Пироту

Мирисним рузмарином некада су кићени сватови,месио се и „саборњак“-посебна врста хлеба, а невеста је бацала сито са житом на кров куће. Временом, многи обичаји су заборављени, али су остала сећања Пироћанаца.

“Имам нешто од моје баке коју сам изузетно волела. И на венчању је добила медаљон, са једне старне је њена фотографија, а са друге, њеног датог супруга”, каже Светлана Поп-Крстић.

“Посебно ми је драго што се ту нашла фотографија мојих родитеља са венчања из 1964.године. А ово је мамина венчаница ручно рађена“, наводи Данијела Тобић.

Ретроспектива градске и сеоске свадбе обухвата читав век – од краја 19.века до савременог доба, приказана кроз фотографије, одевне предмете и детаље, који су имали јаку симболику.

“Свадбени ритуал је уствари „обред прелаза“.Током обреда прелаза, током преласка из једног у друго друштвено стање, млада се налази у такозваном „лиминалном периоду“, односно она није ни неудата ни удата жена,она није ни једно ни друго. Због тога је она „опасна“ за околину и околина је опасна за њу. И због тога је потребно стављати мараме против урока,подстицати тим цветовима плодност“, објашњава Леа Вучић, етнолог Музеја „Понишавља“.

“Међу најстаријим предметима издвојићу кондире, то су грнчарски предмети којима су се некада сватови позивали на свадбу. Наравно, ови кондири су били напуњени ракијом, окићени цвећем. Могла бих да издвојим и „каице“ - то је врста невестинске капице која се носила у селу. Док се у граду наравно, венчанице са веловима и пропратним аксесоаром користе негде после ослобођења од турске власти, дакле већ после 1877.године”, истиче Мила Панајотовић, виши кустос историчар Музеја Понишавља.

Како се мењало друштво кроз историју, мењали су се и свадбени обичаји, али је увек провејавао дух традиције. Она се огледа и у томе што скоро сви младенци у Пироту имају венчану фотографију испред ћилима - за срећу, љубав и благостање.