Последњи ковач у краљевачком крају

У кући Милорада Петровића ковачки и поткивачки занат преносе се с генерације на генерацију скоро два века.

"Деда ми је био чувени ковач и поткивач, отац и стричеви такође, и природно је што сам ја наставио да се бавим истим послом. У ковачницу сам ушао у тринаестој години и ту остао до данас. Било је тешко увек, на почетку најтеже. Мало алата, само чекић, једна кљешта, једне маказе, мехови и наковањ. Радило се и ноћу, под лучем и фењером, сијалица на струју тек је касније стигла," прича мајстор Милорад, познатији као ковач Минда.

Шесдесете и седамдесете године прошлог века биле су златне за занат. Посла на претек.

"У то време поткивао сам по десет пари волова и коња дневно. Моје село имало је 40 пари волова, Витковац и Витановац пар волова више или мање, а  тек околна села, све до Крагујевца. Из Мрсаћа су људи долазили да код мене поткују волове и коње", каже сирчански мајстор.

Уз шум старих мехова и ватру која се тек с времена на време потпали Милорад са сетом прича о занату који изумире. Данас тек понеко сврати у његову ковачницу да клепа раоник, будак, мотику и још понеку пољопривредну алатку. Врло ретко неко поткује коња и то је све. Милорадов син ради у граду тако да наследника у занату нема ни у кући, ни у селу. Младе занат не интересује.

На прагу осамдесете године, али још у доброј снази у пун елана Милорад сваког дана бар на сат времена задржи се у својој ловачницу која је, како каже, хлебом хранила читаве породице од три генерације. Захваљујући њој и свом занату мајстор Минда је купио седам хектара најбоље земље у долини Западне Мораве, саградио две куће и помоћне објекте. Стамбено збринуо кћерку. Довољно за мирне пензионерске дане.

rts.kraljevo@rts.rs
+381 36 333 465