Одобравање боловања, зашто ми значе додатне две недеље

Министарка здравља Даница Грујичић као једну од новина у здравству навела је да ће лекар опште праксе запосленом моћи да правда највише 14 дана, уместо досадашњих 60, без обраћања лекарској комисији. 

Како сам у последње две године, у збиру скоро седам месеци користила право да не обављам свој посао док радим на поправљању свог нарушеног здравља, провела сам доста времена код изабраних лекара, лекара специјалиста, на шалтерима, по болничким ходницима и операционим салама, а морала сам да се упознам и са првостепеном лекарском комисијом.

Захваљујући пандемији коронавируса, процедура добијања продужетка боловања доста је поједностављена. Лекар који вам отвара боловање шаље комисији мејлом упит који садржи детаљан опис здравственог стања, оцене лекара специјалиста, као и њихове планове за даљи ток лечења.

На одговор комисије иде се у дом здравља, а чека се, најчешће неколико дана. Међутим, може вам се десити (десило ми се) да ни после 10 дана одговора нема и да морате да одете у „централу“. Делује једноставно, али тај корак је дошао након безброј одлазака или покушаја да телефоном добијете сестру у дому здравља како би она проверила да ли је решење стигло.

Да би све било још стресније, застој код комисије дешава се на самом крају месеца када запосленог у предузећу притискају да донесе дознаке.

На сву муку коју гледате и живите обилазећи клинике и докторе, како то обично бива, у већ густом распореду прегледа, анализа и снимања морате да нађете времена и за комисију. 

Сада је јасније зашто код мене анксиозност изазива и сама помисао на то да већ 15. дана боловања морам да идем посебно код изабраног лекара због комисије и чекам одговор који може да буде: „Одобрено је 5 дана“. Или неки дан више или мање. Па све испочетка. Не треба заборавити да код лекара не можете само да банете него и да закажете неколико дана раније.

Када су ме на клиници једном прозвали за изузетно важан преглед, морала сам, због бирократије, да објашњавам некоме преко мобилног телефона да не могу да дођем ни за два-три сата, а још мање одмах.

То све дешавало ми се након 60 дана боловања. Како бих се са тиме борила после само две недеље, па и 30 дана, не могу ни да замислим. А на боловању (поштено траженом) није мало ствари које треба да „сварите“ када вам због сваке анализе, прегледа или мишљења заигра желудац и срце почне да куца брже. Када на свако помињање ваше болести још мало утонете у кревет на којем лежите током прегледа, најмање што вам треба је нервни слом и додатна дијагноза изазваних процедуром око папира од комисије. 

Ни сада не можете добити више од две-три недеље боловања без налаза лекара специјалисте, макар је моје искуство такво. А ако лекар специјалиста са разлогом предлаже да не идете на посао ни после 30 дана изостанка, из моје перспективе увођењем комисије компликујемо мени живот, мом изабраном лекару код којег непотребно долазим бар два пута по комисијском решењу, а и тој комисији која мора да разматра мој случај.

Такође, не можете само направити паузу од неколико дана или узети одмор па поново отворити боловање. Одсуства се сабирају и према важећем правилнику током 90 дана можете бити укупно 60 дана на боловању без оцене комисије. Такође, иде се на следећи ниво, то јест инвалидска комисија мора да одобри изостанак са посла ако је потребно да он траје дуже од шест месеци у континуитету (без прекида).

Будући да боловање знатно смањује приходе, нарочито код тако дуготрајнијег одсуства, неки се одлучују да раде упркос лошем здравственом стању, али то је тема за неку другу прилику.

Балканска смо земља, а на овим просторима можемо се похвалити врхунском креативношћу када је у питању хватање кривина. Боловања су једна од омиљених, нећу рећи да су кривинашка боловања лажна, тачније је да нису неопходна. Други посао или обавезе као разлог за изостанак са матичног посла, можда се може сузбити, али само делимично јер има и оних који у ту сврху злоупотребљавају своје дијагнозе које због природе болести пружају могућност честог отварања боловања.

Послодавци, без обзира на позадину одсуства запослених, морају да обезбеде замене за њих, што често може да буде велики проблем. 

Ипак, чини ми се да ће због чак и накнадно саопштеног далеко разумнијег периода од 30 дана пре суочавања са лекарском комисијом највише бити кажњени пацијенти којима је одсуство са посла неопходно.

Сасвим посебна група су они који се „сналазе“ и набављају непостојеће дијагнозе да би радили нешто друго док су у матичном предузећу „болесни“. Они ће их набављати и даље код оних који им их и сада обезбеђују за двомесечно боловање. За тако грубе преступе свакако је адреса Министарство унутрашњих послова, а не Министарство здравља.