Први пут с тетком у Лици

Ове године су се све коцкице сложиле и крајем јула смо кренуле на дуго планирани "повратак" у завичај. Одлучиле смо да поведемо и њеног петнаестогодишњег сина који је одрастао слушајући приче о Лици, али је никада није видео. Гледали су нас прилично изненађено сви којима смо рекле да ћемо та три дана провести обилазећи гробља, пуста села и закоровљена дворишта у којима смо се некад, као девојчице играле. Још их је више чудило то што на такав пут водимо тинејџера и што је он уопште пристао да иде с нама.

Нисмо се на те коментаре обазирале, ни ми, ни он. Одлучили смо, пронашли смештај у Госпићу и кренули.

Изненадио ме пун аутобус који је то вече са београдске станице кренуо ка Kнину и Шибенику. Kао и обично кад путујем, гледала сам људе око себе и покушавала да "докучим" ко су, зашто путују, јесу ли срећни, тужни, радознали. Брзо сам направила "поделу". Било је неколико оних који су једноставно путовали на море, опуштени и спремни да утону у сан чим се у аутобусу угаси светло. Већини се ипак у очима видео сјај попут нашег. Било је јасно да и они путују у завичај. Разликовали смо се само по количини стрепње, нестрпљења и радозналости који су јасно говорили о томе колико пута је свако од нас превалио овај пут.

Аутопут, граница, ноћна вожња кроз Славонију, Банију и Kордун и на крају, у само свитање, Лика! Стајемо на пумпи близу Плитвичких језера, уморни, али срећни. Удишем добро познати ваздух, мирис којег ништа, па ни протеклих 30 година, није могло да избрише из мог бића. Говорим сестрићу да удахне добро јер, први пут су се срели он и Лика. Гледа ме помало збуњено, али смеши се и клима главом.

Нешто касније, на Удбини, прелазимо у комби и крећемо за Госпић. Хладно је, из торбе смо извукли чарапе и јакне које су синоћ, на београдских 35, деловале потпуно ирационално. Ја и сестра коментаришемо у глас-тако је у Лици! Уз смех бројимо рупе преко којих нас возач прилично оштро, али сигурно вози кроз пуста и мрачна српска села. Остављамо успут неколико људи који су с нама допутовали. Види се да иду кући или код родбине. На крају остаје само нас троје. Возач је прилично изненађен сазнањем да идемо у измајмљени апартман, а и нас обузима нека неописива туга. Болно и потпуно огољено пред нама је "пукла" истина с којом живимо годинама. Ми смо странци, туристи, у нашем родном граду, у нашој Лици!

И баш супротно од онога што би се могло очекивати у таквом тренутку, решили смо да горчину тог сазнања "лечимо" дирајући још већу рану. После кратког одмора, кренули смо пут Дивосела, татиног родног села. Прва "станица"- гробље јер, у Дивоселу живих нема!

Захваљујући акцији коју сам, са пар рођака и пријатеља, организовала прошле и ове године, долазимо прилично лако до једног од шест дивосељачких гробаља. Ту нам је читава породица с татине стране, наша крв, наши преци, наше непрослављене славе, рођења, крштења. Палимо свеће, ћутимо... Обилазимо и фотографишемо и остале споменике, читамо наглас позната презимена. И тужно је и лепо! Разбили смо тешку дивосељачку тишину, донели светлост на ово тужно, самотно место. И док се над оближњим Велебитом ваљају тамни облаци и полако диже магла од синоћње кише, знам да нам се ове душе радују. Kао да нам причају својим дечјим ручицама, девојачким плетеницама и старачким очима. Kао да нас питају знамо ли ишта о онима што осташе иза њих...што их нема, јесу ли их заборавили. Питају нас има ли ичег у Дивоселу осим неба, земље и крви. Ех....

"Скоро па нема споменика на којем бар некоме као година смрти не пише 1941", трзну ме сестрићева реченица. Све је стало у њу!!! Смртна пресуда Дивоселу је исписана баш те године, крвљу невине деце, младости која није стигла да живи, младости заустављене по врлетима Велебита и његовим безданим јамама. Оно што је почело 1941, завршено је 1993. године.

Тражили смо Дивосело тог чудног дана међу рушевинама из којих расте дрвеће, зараслим путевима, у нашем пустом дворишту које препознасмо по квргавим стаблима две старе јабуке. Тражили смо и нашли... небо, земљу и крв! Нашли смо и онај недостајући, скривени део себе!

Баш то смо пронашли и сутрадан, на рушевинама мамине родне куће у оближњем селу Врепцу. Препознавале смо ја и сестра двориште у којем смо се играле, кућу у којој смо одрастале, тражиле делиће живота међу срушеним зидовима, под трошним дрвеним гредама што одавно попустише под теретом личких снегова.

Нашле смо чашу, тањирић од шољице за кафу, лимену кутију за шећер. Боже, колико је туге и среће стало у тих неколико ситница које смо касније брижљиво спаковале у кофер. Описивале смо њеном сину како је изгледала кућа, штала, двориште. Објашњавале му за шта је служила велика дрвена каца коју је давно направио наш деда и која још увек пркосно вири из подрума. Причале смо му о лепим коњима са звездама на челу и паленти коју нико није правио тако добро као наша баба. Слушао је, гледао, размишљао, без много речи и питања. На тренутак сам се ја запитала да ли смо стварно претерале. Да ли је ово заиста пут на који је требало повести дечака од петнаест година?!

Могле смо га одвести на море које је удаљено свега педесетак километара од ове наше личке пустоши. Могли смо обићи Плитвичка језера, Велебит, могли смо му показати лепоту које је Лика препуна, али ето, нисмо.

Желеле смо да му покажемо истину, сурову, болну и нашу!

Иако смо га збуниле, изненадиле, растужиле, можда на тренутке и уплашиле, верујем да је схватио зашто смо га повеле на ово необично путовање.

Верујем да је и он пронашао део себе у пустом Дивоселу, на оном гробљу што гледа ка небу, међу рушевинама бабине куће у Врепцу, на улицама Госпића којима смо шетали као странци.
И надам се да је ово само почетак, да му Лика није више само појам и носталгична породична тема већ жеља, радост и нада. Надам се да смо, упркос невољи коју је видео, пробудиле у њему оно зрно љубави које те увек врати кући!!!