Лета су постала неподношљива – природа је послала Луцифера да наплати дуг

Иако рођена у јуну, од кад знам за себе, не волим лето. За разлику од већине деце која су једва чекала распуст, сунце и летњу гардеробу, мене је мама буквално морала да натера да обучем кратке панталоне или мајицу на бретеле.

Од свих летњих "радости" некако сам највише волела да се завучем у хладовину и читам, а омиљени део дана било ми је рано јутро или сутон. У сваком случају, од сунца сам увек бежала и некако се неописиво радовала киши и надала захлађењу.

Како године пролазе, лета су ми све напорнија, али јасно је да проблем није више само у мени. Лета су заиста и постала неподношљива, претопла и, што је много горе, све сушнија.

И не би смеле да нас заварају повремене и врло бурне епизоде с великом количином кише за кратко време и на једном месту. Јасно је свакоме ко жели да види да је, из године у годину, кише и снега све мање. O томе можда најбоље сведоче корита великих река у којима је тај недостатак све видљивији.

На то ме је, сасвим неочекивано, подсетила и једна фотографија, направљена пре петнаестак година, на коју случајно "налетех" ових дана. Ја и сестрић, који је тада био беба, у дворишту мојих родитеља, буквално виримо из снега. И не би ту било ништа необично да од тада у Војводини (где је снимљена фотографија) скоро да и није пао озбиљнији снег.

Сестрић је остао прилично жељан санкања и грудвања, а његова, осам година млађа сестра, готово да није ни имала прилику да ужива у зимским чаролијама.

А некад су војвођанске зиме биле "појам"!

Не треба зато да чуди ни то што је код оближњег Апатина водостај Дунава већ неколико година видљиво нижи. На неким местима, та моћна река делује као да би се могла прегазити.

Ако климатске промене тако јасно примећујемо ми, лаици, и ако су оне толико брзе да се виде у периоду од петнаестак година, плашим се саме помисли на то шта све виде и знају стручњаци.

Али, не пишем ово да бих вам додатно "зацрнила" и онако депресивну садашњост. Пишем у нади да ћемо се дозвати памети, да ћемо схватити да ништа није "богом дано". Природно окружење, у којем смо имали привилегију да се родимо и уживамо у његовом богатству, неповратно се мења. Човеку који је немилице исцрпљује и уништава, природа узвраћа ударац. Сурово и немилосрдно, али праведно, баш онако како смо је и ранили.

Ми, који смо научили да свега у природи има довољно, морамо да схватимо да не живимо више у таквом окружењу. Вода, шума, земља – то је богатство и благослов према којем морамо да будемо много одговорнији.

Људи који живе на селу и од пољопривреде и те како су свесни ових промена, али чини ми се да их ми, који живимо у граду, нисмо још схватили. Покушајте нпр. да засадите само једно дрво и пратите како расте. Схватићете врло брзо колико му је времена, кише (а наравно и сунца) потребно да би преживело, израсло и "вратило" природи оно што је од ње узело. Тако је и са земљом, биљкама, водом...

Ништа се више не подразумева и морамо томе да се прилагодимо.

Не подсмевајте се онима који препоручују краће туширање већ их послушајте. Заврните славину и док перете зубе. Уштедећете неколико литара драгоцене воде која некој биљци или животињи (а богами и вама) сутра може да значи живот!

И не очајавајте због кишног дана који би могао да вам "поквари" летовање већ се радујте том дару природе.

И будите захвални на њему.