Да ли су систем акцентовања измислили лектори и водитељи РТС-а?

Протекли викенд обележио је „незапамћен" снег у Србији, који је, као и сваке године у децембру, изненадио путаре, али је буру у топлим домовима изазвала реакција водитељке Слагалице на одговор такмичара у последњој игри Асоцијације.

Наиме, реч континент је такмичар акцентовао на последњем слогу са краткосилазним акцентом, што у срп. ј. није „дозвољено", јер правило о акцентуацији гласи:

1. Последњи слог у речи не може бити акцентован.

2. Силазни акценти не могу се стављати ван првог слога одн. силазни акценти могу бити само на првом слогу у речи.

Питање акцената је некако, чини се, стално актуелно. Иако се најчешће изменом акцента не мења значење речи, недавно смо имали и такав пример. Поставило се питање како се изговара име села Горње Недељице, јадарског села које је покренуло и ујединило целу Србију. У први мах смо почели да изговарамо НÈдељице, као деминутив од именице недеља, да би се касније схватило да су НедÈљице нешто што се не може поделити, нешто што се не дели. Значење и симболично указује на чињеницу да је то земља која се не да никако поделити.

Акценат речи која је била решење у Слагалици није мењао значење те речи.

Када говоримо о акцентима у српском језику, оно што иритира онога ко слуша, а, чини се, највише гледаоце РТС-а (негде прочитах и коментар како је такво акцентовање „вид елитистичког иживљавања над недужним грађанима") - покушавам да разумем, схватим, објасним - јесу вероватно акценти у речима страног порекла, у којима се тај пренесени акценат осећа као извештачен.

КонТЍнент бележи Велики речник страних речи и израза са генитивом множине - КонТИнената: краткоузлазним акцентом на И и две дужине, на претпоследњем и последњем слогу, које се најчешће не могу чути у свакодневном говору, нарочито београдском, што много више забрињава од „извештачености" преношења акцента на претходни слог, јер се тиме нарушава мелодичност језика и ствара језик киборга и андроида.

Примери типа ЈуГÒслāвија, теЛÈвӣзор, дÈвојка, поЛЍцāјāцā, па и овонедељни конТЍнент нису извештачени, извитоперени, и нису их измислили лектори и спикери са националне телевизије. То је, заправо, језичка појава која је завршена у 15, 16. веку у новоштокавским говорима, који су узети за основицу стандардног језика. Тиме су, на пример, домаЋИ̏Н и деВȎЈкa постали домÀћин и дÈвојка. (Проблем је, изгледа, у томе што теЛÈвӣзор тада није постојао, а на њега се примењује то правило.)

Такве акценте, на основу народних говора и Вуковог речника, описује и Ђуро Даничић - дакле, средином 19. века - па их данас осећамо као природне. А шта је то што не осећамо као природно?

То су засигурно акценти у речима страног порекла и у сложеницама. Када чујемо да неко изговори пацùјент или радùјатор, дигне нам се коса на глави. У реду, код речи страног порекла силазни акценат може бити и после првог слога, па је тако „дозвољено" пациЈȄНТ, радијȃтор, сомБРȆро. То јесу изузеци од наведених правила акцентуације.

Код сложеница је такође дозвољен силазни акценат, па тако кад чујемо раноРȀнилац, пољоПРИ̏вреда, великоМУ̏ченик, полуВРȄмену, не треба да покушавамо по сваку цену да пребацимо акценат на претходни слог - како, иначе, налаже правило - стављајући га у краткоузлазни: ранÒранилац (награда ономе ко ово изговори :D), пољÒвпривреда, великÒмученик, полУвремену (овако, искрено говорећи, изговарам).

У Великом речнику страних речи и израза пише да се изговара парÀдајз, али ко, забога, тако каже?! Пише да је уобичајено парадȁјз. У другом примеру је, дакле, силазни акценат на последњем слогу. Према правилима акцентуације у српском језику, последњи слог не може бити акцентован, као што не може ни силазни акценат стајати ван првог слога. Овде су, дакле, прекршена сва правила акцентовања, али ово је - изузетак. Пошто парадајз најчешће купујемо на пијаци, и пошто нас нико не би разумео шта тражимо када бисмо рекли: „Молим вас кило парÀдајза", нормативисти су „допустили" (што је логично) да се користи у народу уврежени и омиљени парадȁјз.

О чему се онда води расправа ових дана ако „све може"? Да не бисмо били „парадајз лингвисти", треба рећи да је важно разликовати правило од изузетка и знати кад се шта употребљава.

А задатак водитеља квиза јесте и да опусти такмичаре, што им понекад и не полази за руком јер знање иза камере и испред ње није иста ствар. Али овога пута изгледа да је такмичар само био збуњен, можда чак и уплашен реакцијом водитељке, да ли ће му одговор бити признат.
Оно што је засметало свима на овом контИненту јесте инсистирање на акценту у контексту који уопште не мења значење речи ни исход игре, само зарад неких личних ситних задовољстава. 

Више на Језички дневник