Субота, пет ујутру, идеално време за мешалице и бушилице ако инвеститор "има решење"

Златна кока, златног доба за инвеститоре има назив "решење". Замислите неко неком изда решење да легално малтретира читав крај. И онда, када једног дана део зграде до које се копа рупчага од десет и више метара падне у ту рупу, опет постоји чаробна реч "решење". Станари срушене зграде смештају се у хотел.

И није чак ни важно да ли је њихов емотивни пртљаг завршио у том бунару инвеститорске похлепе, живот иде даље, већ сутра ће нићи нова џиновска рупа негде у близини. И ништа се не може. Ништа. Седи, ћути, трпи. Зар то није највећи бисер комунистичког васпитања.

Било је случајева да неко од станара изађе у пет ујутру и каже мајсторима да не могу у то доба да раде а они кажу да морају, да имају "решење" и да ништа нису криви и наставе да буше, копају, наливају бетон и све то праћено страшно јаким и грубим звуком и вибрацијама великих машина за уништавање мира на који изгледа више не постоји загарантовано право.

Суботом у пет ујутру људи обично спавају. А могли би према "решењу" да промене животне навике и да уместо тога скувају кафу извођачима бучних радова а после тога оду у дугу шетњу до краја дана, када ће бука вероватно престати.

Некада је постојао кућни ред, постојала су нека правила, знало се кад може да се лупа, треска, бетонира...И нико није могао да вам изда решење због којег бисте морали да креирате нова правила понашања. А у овом времену буке и беса не важи ништа о чему смо учили, не важе правила по којима смо живели, нема услова за миран живот у сопственом дому а нема ни излаза из ове ситуације. Јер они имају то фамозно "решење" коме се можда може супроставити једино Аладинова чаробна лампа.

Дакле, субота пет ујутру. Све трешти од буке. Зграда подрхтава. И ником ништа. Станари ко бубице. Гунђањем на степеништу почињу дани стварања домова за нове власнике које ови из старе уморне и измалтретиране зграде можда неће дочекати јер ће живот са смислом потражити на неком другом месту.

А шта се осим спавања може радити суботом у пет ујутру. Може се до миле воље усисавати стан и могу се бушити рупе до бесвести. Могу се мењати прозори и врата и искористити акција подршке државе. И још лепше, може се развити нови тренд прављења журки у рану зору, јер и ако дође инспекција прво ће налетети на ове са градилишта. Може и да се организује гледање јутра са крова зграде уз смути и ритмичну музуку за буђење.

Коначно и бендови који немају где да вежбају могу да прате динамику радова на градилиштима и да на оближњим зградама организују ранојутарње концерте, што је баш оригинално. Позивницу свакако треба послати инвеститору и извођачу радова који станаре саветују да трпе буку и "охрабрују" их да издрже.

Субота, пет ујутру је идеално време за преиспитивање много чега. Под притиском као што је неподношљива бука човек другачије размишља а под утицајем адреналина можда се јави и нека креативна идеја.

Кафица уз градилиште,мали потреси зграде, поглед на џин машину и покретни тоалет поред прозора...лепота суботње дистопије. А можда је ипак боље да се човек лепо организује и већ у четири ујутру крене негде: на планину, на језеро, у шуму... Нити ће чути градилиште, нити ће се нервирати а можда се неће ни вратити. Издаће сам себи "решење" за градњу сопственог живота.