Да ли је корона постала огледало пријатељства

Старије генерације имају искуства деценијских пријатељстава налик оним из руских романа где је пријатељ свето биће које ће за пријатеља учинити више него за себе и то ће сматрати чашћу којом је дариван и благословен.

Друго је време. Нема витезова,а нема ни таквих пријатељстава. Неко је поредећи тренутну ситуацију са бомбардовањем 1999. године уочио велику разлику у понашању људи.

Тада је било много више солидарности. У време короне страх од заражавања у први план је ставио нагон за преживљавање. Тако су слике људске природе постале видљивије.

Била ми је дирљива једна ситуација током ванредног стања када је моја другарица на дан свог јубиларног рођендана свим пријатељима преко курирске службе послала по колач у облику мале торте.

Неки од њих су јој тог дана испод прозора певали рођенданску песму, а онда је њена кума све наше фотографије са малом тортом и певањем испред зграде ставила у кратки видео клип и послала нам. Делује једноставно, али требало је све то организовати у време најстрожих мера.

Питала сам друга који живи сам и ради од куће, како подноси ово време, да ли му се јављају пријатељи, да ли неко брине о њему. Тих је и веома дискретан, никада се не жали. Знам да је деци својих пријатеља помогао да се запосле, њихове баке и деке је успео да смести у болницу и нађе најбоље лекаре...

У почетку пандемије позивали су га телефоном, али је то кратко трајало. Ради свој посао, брине о себи и сигурно ће сваком свом пријатељу и убудуће помагати. "Радим оно што осећам и не очекујем ништа заузврат", објаснио ми је.

"Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав", речи су Меше Селимовића.

Недавно ми је, док сам тражила нешто друго, са полице пала књига Људмиле Улицке "Искрено ваш Шурик", прича о љубави и пријатељству у коме главни јунак несебично чини све за своју другарицу, чак ризикујући и живот, а она на крају романа закључује како нико нормалан не чини тако велике ствари за друге људе.

У овим временима они који имају емоцију осетљивији су и рањивији. То су они који у свим ситуацијама проналазе начин да другима помогну и учине нешто за њих. Не траже изговоре, него решења.

Они који се први јављају не постављају питање зашто их нисте звали. Они који се упркос свему сете рођендана својих пријатеља и није им тешко да оду у пошту и пошаљу честитку, чак и за време короне.

Они који увек нађу време и умеју да поклоне пажњу људима које воле. Они који на СМС поруке одговарају врло брзо, а не после неколико дана.

Сећам се школске другарице која је брижљиво записивала податке о рођенданима деце из целог разреда и сваком би поклонила неку ситницу и насликала честитку.

Учитељици је њено понашање било чудно и неприхватљиво и често би јој говорила да то не треба да ради, све док једног дана није дошао тата Пипи Дуге Чарапе, како смо је звали због њених пегица и риђе косе и објаснио да она ужива у томе и да има његову подршку.

Када смо се после много година окупили поводом годишњице матуре, Пипи је свима донела поклоне које је сама правила.

"Стварно има чудних људи. Шта ће све јадница да уради да би је волели", прокоментарисала је једна другарица, гледајући уникатну огрлицу коју је управо добила од некада необичне девојчице, а сада признате дизајнерке накита која ради за Картије.

"Ах, зашто пропуштамо толико тренутака да пријатељима учинимо нешто добро!", питао се Гете.