Уметност може да лечи, ево рецепта

Сећање ме води у Живерни, где је Клод Моне имао своје имање и водену башту. Када бисмо Монеове слике са представама локвања питали шта је погрешно са нашим светом, оне би вероватно одговориле да у њему нема довољно јапанских водених башта – одговор којим се игноришу много важнији проблеми са којима се суочава човечанство (првенствено економски, али такође и здравствени, морални, политички и сексуални).

Водена башта коју је Клод Моне сликао у Живернију сама по себи задивљује. Слике су посебна импресионистичка транспозиција. На ову врсту уметности жале се они који не знају шта она стварно представља. Забринутост због љупкости таквих слика је двострука: прво, љупке слике су погодне као храна сентименталности која је симптом недовољне пуноће садржаја, што може да представља проблем.

„Лепе слике" сугеришу да, са циљем да се живот учини лепшим, треба осветлити стан са представама некаквог цвећа или пејзажа. Стварна невиност и једноставност таквих слика као да се бори са сваким покушајем да се сагледа живот као целина. Друго, постоји страх да ће нас љупкост ућуткати и оставити недовољно критичним и будним према неправдама које нас окружују.

Ова забринутост није потребна. Ми смо исувише свесни проблема и неправди света – да се, суочени са њима, понекад осећамо исцрпљени, мали и слаби. Због тога су веселост и нада нешто што би требало славити а не критиковати.

Оптимизам је важан састојак успеха. Проблеми који нас опседају и невоље света континуирано су предмет наше пажње и због тога ми тражимо начине како да заштитимо диспозиције које дају наду. Један од тих начина је уметности.

Модерни свет мисли о уметности као веома важној – нечему блиском значењу живота. Потврда овог става може се наћи у отварању нових музеја, усмеравању значајних државних ресурса ка продукцији и представљање уметности, жељи да се омогући приступ уметности деци и мањинским групама, као и вредновању уметности на тржишту.

Упркос свему овоме, наш сусрет са уметношћу не пролази увек како треба. Догађа се да понекад напустимо институцију културе, представу, концерт или изложбу разочарани или чак збуњени зато што се није догодио очекивани преображај у сусрету са уметношћу. Најчешће за то кривимо себе, резонујући да се проблем појавио због недостатка знања или капацитета осећања.

Међутим, проблем не постоји само у појединцу. Он лежи у начинима на који се уметност предаје, продаје или представља. Последњих деценија однос са уметношћу карактерише изостанак интелектуалне воље да се постави питање: Чему уметност? Ово је питање је за многе нелегитимно, чак и помало дрско.

Изрека да "уметност служи за сопствено добро" одбацује идеју да уметност може бити за добро било чега појединачног, те тако оставља статус уметности као крајње тајанствен – и рањив. Упркос поштовању које уметност ужива, њена се важност сувише често подразумева, уместо да се објасни.

Међутим, шта се догађа ако уметност има намену коју можемо дефинисати у сасвим конкретним терминима? Јер, уметност итекако може бити средство. Ми ћемо се фокусирати на питање какво је то средство – и које добро може да нам донесе.

Уметност као терапија?

Какве консеквенце произлазе из тезе да уметност може бити терапијска?

У принципу, уверење да је главни циљ ангажовања у уметности да нам помогне да унапредимо квалитет живота. Уколико уметност има такву моћ, то је због тога што је она средство којим могу да се поправе или компензују утицаји наших психолошких слабости.

Уметност је коректив слабе меморије. Уметност је начин на који чувамо своја искуства. То је механизам који омогућава да се у добром стању сачувају наша колективна постигнућа.

Уметност је извор узвишене туге. Ми смо усамљени, не зато што нема никога са киме бисмо разговарали, већ зато што они који нас окружују нису у могућности да уваже наш труд са довољно дубине, истинитости и стрпљења. 

Уметност је уравнотежујући фактор. Уметност јасно дешифрује суштину наших добрих особина и, у различитим медијима, поставља их пред нас да би нам помогла у процесу редефинисања себе.

Уметност је водич ка спознаји себе. Она помаже да идентификујемо шта је централно за нас што нисмо у стању да га сместимо у речи. Ми можемо да пред себе ставимо уметнички објекат, музичко, позоришно или филмско дело и кажемо."То сам ја!"

Уметност је водич за проширивање искуства. Ми често одбијамо нова искуства, људе, места и времена која имају нешто важно да нам понуде, зато што она долазе у погрешном паковању. У добро обликованим, добро организованим формама, уметност пружа неке од најелоквентнијих гласова других култура, тако да ангажовање у уметничким делима шири наше границе и наш свет.

Уметност је средство за ресензибилизацију. Ми смо изгубили осећање присности и живимо у свету у коме доминира комерцијално и гламур. Уметност отвара нашу шкољку и тако обнавља нашу осетљивост; ми гледамо у старо на нови начин.

Једног дана ћемо преселити ковид-19 из своје садашњости у своју прошлост. Ако будемо спремни, из пепела ће се појавити уметност која ће радити за све.