Kако смо се заволели ја и Срећко

Трећи мај 2020. Иза нас је један необичан Празник рада. Уместо излета, роштиљања и дружења имали смо полицијски час. Захвална сам што сам га провела радно, па ми је "затварање" лакше пало.

Слободан дан, као и већину времена од почетка епидемије, проводим код куће. Ту ми је најбоље и најопуштеније. Досадну, али безбедну рутину прекида звоно на улазним вратима.

Прилично сам изненађена јер, откад је ово почело, нити негде идем, нити ми ико долази. Престали су да нас обилазе и они досадни анкетари, продавци свега и свачега или сумњиви ликови који траже помоћ. Гледам кроз шпијунку – kомшиница. Сад сам већ у ребусу.

Иако живимо "врата до врата" и увек се љубазно поздравимо и испричамо, нисмо посећивали једни друге ни у оним "нормалним" временима. Шта ли је, питам се?

Отварам врата и видим да је узнемирена. Ћао. Ћао. Како си – размењујемо пар уобичајених реченица.

Следи оно због чега је и дошла. Готово плачним гласом каже ми да су синоћ испред зграде пронашли напуштено маче које је једва прогледало. Сетила се мог одушевљења њиховом мачком и жеље да и ја "усвојим" неку мацу, некад, кад се створе услови.

Kао гомилу звецкавог камења баца пред мене питање – хоћеш ли да га удомиш. Збуњена сам, ганута, узнемирена. Не знам шта да одговорим. Узвраћам питањем – могу ли да га видим? Kлима главом и води ме у свој стан. 

Маче је у кутији, ушушкано у пешкир, потпуно беспомоћно, минијатурно. Гледамо га обе унезверено и са сузама у очима. Kомшиница ми прича да га је синоћ хранила смесом млека и павлаке. Пронашла је на интернету да је то прва помоћ за овако мале мачиће. 

Праву заменску храну и минијатурну флашицу је купила данас и чини се да му то прија. Стигла је и да га одведе до ветеринара који брине о њиховом псу и мачки која је сада код рођака пошто је мали стан постао претесан за трочлану породицу и двоје љубимаца. 

Забринуто ми каже да ветеринар није оптимиста када је у питању ово мало, дрхтаво створење. Објаснио јој је да овако мали мачићи не могу самостално да врше нужду. За то се, у нормалним околностима, побрине мајка која им лиже стомачић и тако их стимулише. 

Питање је, каже, и како ће прихватити вештачку храну, да ли има паразите, неку болест. Потпуно смо избезумљене, али јасно је да смо решиле да се боримо за њега. 

Пристајем да му будем "усвојитељка", а комшиница обећава да ће, док мало не ојача, она бринути о њему пошто ради од куће и готово нигде не излази. Хранимо га из оне флашице и радујемо се што халапљиво гута и не жели да је испусти из уста. 

Верујемо да је то добар знак и да је ветеринар био само опрезан кад је све оно рекао. Нисам много спавала те ноћи. Размишљала сам о Срећку (како смо га једногласно прозвали), ослушкивала његово мијаукање из суседног стана и питала се да ли ћу умети да бринем о њему. 

Знам себе, превише озбиљно схватам сваку животну ситуацију па сам сигурна да ће и са Срећком бити тако. Да ли је здрав, шта ће бити кад остане сам, да ли је себично затворити једно разиграно биће у четири зида?! 

Безброј питања ми се мотало по глави, али сам на крају заспала са смешком, сећајући се како је зграбио ону флашицу с млеком, али и схвативши да смо ја и комшиница заборавиле на корону. Страх за једно мало биће потиснуо је себични страх за самог себе!

Неколико наредних недеља смо се заједнички бориле за Срећка. Признајем да је она била много спретнија и да је у тим првим данима била права спаситељка. Упорно му је масирала стомачић и стрпљиво чекала да обави "посао", а то је, верујте, прилично непријатан задатак зато што никад нисте сигурни да ли му помажете или га повређујете. 

Храњење нас је, међутим, радовало пошто је Срећко од првог дана био један врло прождрљив мачорчић.

После неколико привремених боравака код мене, дошао је и дан да се потпуно пресели и да се период заједничког старатељства (како смо шаљиво називали ову нашу бригу о Срећку) заврши. 

Неколико ноћи готово да нисам спавала ослушкујући га и спремајући му флашицу на свака 2-3 сата, а онда је полако све постајало једноставније и лакше. Растао је, постајао све јачи, а коначно и научио да користи песак. 

То нам је, морам да признам, био један од најрадоснијих тренутака пошто је оно масирање стомака постало веома напорно и опасно захваљујући његовим све оштријим канџицама.

Шта да вам кажем?! Срећко, кога зовемо и Лав (у складу са карактером), данас има скоро шест месеци и више од три килограма. Руке и ноге су нам изгребане, поједини комади намештаја и гардеробе уништени, купатило увек у хаосу, усисивач, али одећа пуни мачјих длака. 

Прљави судови се морају одмах опрати зато што Срећко обожава да ускочи у судоперу, ништа од хране се не сме остављати на њему доступним местима, а цвеће, мој понос, је одавно изгрижено са свих страна. 

Све то, наравно, постаје неважно кад се, после дивљања по кући, ушушка крај вас и почне да преде или кад се ујутру умиљава око ногу очекујући доручак.

Kад сад помислим на онај мајски дан, захвална сам што ми је донео Срећка и што је преживео упркос невољи која га је онако малог и беспомоћног донела на наш праг. 

Захвална сам мом лепом мачору што ми је вратио осмех и што ме сваки дан подсећа на то да, помажући другом, уствари помажете сами себи.