среда, 07.10.2020, 06:00 -> 10:10
Извор: РТС
Аутор: Ђурђица Драгаш
Може ли Перуанка да пева на српском
Прича ми пријатељ пре неколико дана да му је син раскинуо везу са Перуанком коју је упознао док је радио на крузеру. Пар је пре пар месеци, због короне, стигао у Србију, деловало је да љубав цвета, али...
Док прича делује ми да није баш превише разочаран због оваквог епилога "прекоокеанске" романсе! На моју опаску одговара смешком, али тврди да није имао ништа против те везе, за разлику од његове мајке, тј. младићеве бабе.
Смеје се и каже да унук није месец дана разговарао с бабом пошто му је поменула "стару српску пословицу" – Жени се девојком која пева твоје песме!!! Иако је женидба била далеко, било му је јасно шта баба мисли о идеји да у породицу уђе јужноамеричка снајка.
И није вероватно била једина иако мој пријатељ и даље пориче да је он био међу противницима ове помало необичне, али код нас све чешће, интернационалне љубавне приче.
Док причамо, по глави ми се "мота" она Бајагина песма "Моји другови"....
Иако пријатељева мајка сигурно није мислила на њу, питам се колико би српских снаха и зетова по белом свету знало да отпева ову неформалну химну свих оних који су од деведесетих срећу потражили далеко од Србије.
Питам се колико њих уопште зна иједну реч на српском, да ли разумеју, да ли до њих допире невероватна емоција коју носе Бајагини стихови. Чуде ли се кад њихови српски супружници пусте сузу размишљајући од "друговима расутим по свету"?! А можда ни они више не слушају ову песму. Можда је носталгија давно уступила место новом животу, новим људима, новим успоменама.
Не знам, истина је вероватно негде између. Неки и даље тугују и плачу уз српске песме, а неки се слабо и сећају српског језика или га уопште не знају. Претпостављам да много тога зависи баш од избора партнера. Потврђују ми то примери о којима ми прича моја мама која је у последњих годину дана открила чари интернета и Фејсбука.
Пронашла је своје другарице, рођаке, познанике – људе које је рат натерао да у зрелим годинама граде нови живот, далеко од земље у којој су рођени, далеко од сна који се распршио попут балона од сапунице. Нису били спремни на такав заокрет, нису очекивали да ће им деца расти као имигранти, да ће се женити и удавати за странце.
Иако су се одавно помирили са судбином и колико-толико уклопили у нову средину, жале помало за тим што им унуци имају нека чудна имена која тешко и изговарају. Тугују зато што их слабо разумеју, што не знају ни реч српског, што никад нису били у земљи одакле им потичу баба и деда, али ћуте! Крију то од своје деце јер тако је морало да буде! Знају да су, у тренутку кад су затражили исељеничке визе, одлучили о својој и судбини своје породице. Отворили су врата новом животу и новим људима и нема назад. Важно је, кажу, да су деца срећна.
За разлику од ових маминих, али и неких мојих "исписника", које је сила и мука натерала на пут у непознато, последних година стасава нова генерација српских "печалбара". За младе људи, попут момка с почетка ове приче, свет је постао глобално село. Наоружани знањем, жељом за успехом и бољим животом, траже своје место, не обазирући се на границе, различитости и изазове. Они, свесно и без носталгије, бирају да живе далеко од земље у којој су рођени.
Различите културе, расе и нације за њих су изазов, а не препрека. Ослобођени предрасуда и традиције, неретко бирају партнере који нису ни чули за Србију. Коме је то још важно.
Иако их баш у потпуности не разумем, на неки начин им се и дивим. Верујем да је у оваквом свету много лакше живети ако га тако доживљаваш.
"Диносауруси" попут нас који плачемо уз Бајагу полако изумиру и то је ваљда нормално. Ону бабину пословицу помало је прегазило време, али ипак верујем да још има оних које радује то што им унуци певају и разумеју српске песме и што расту уз њих, у својој земљи. Наравно, разумем и оне које је срце одвело на другу страну.
Желим им сву срећу и надам се да ће своју децу ипак научити бар понеку српску реч. Тек толико да баби и деди кажу да их воле.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 2
Пошаљи коментар