Аналогија – Драган Петровић Пеле: Манда и ја смо морали да додамо оно „много је, куме“

Драган Петровић Пеле, није добио свој надимак по славном фудбалеру. Каже да је био просечан када је играо фудбал као мали, а да је надимак заправо аналогија са презименом.

„То је због презимена Петровић, па онда као Пепси, Пеца, Пеца ми некако не стоји, мислим. Па ни Пепси“, смеје се Петровић и додаје да га ни жена више не зове Драганом, чак ни када се наљути на њега. „Ја мислим да је она заборавила да је мени име Драган“, каже Пеле.

Када се сећа свог детињства у Београду, каже да сви ми улепшавамо нашу прошлост и памтимо само лепе ствари.

„На Дорћолу сам одрастао, живео сам тамо 22 године и то моје детињство, то су најлепши дани. Београд у то време јесте био романтичан, било је мање гужве, кад дође петак по подне, ми смо играли фудбал на сред улице Венизелосове која је била јако прометна и онда, али то не може да се пореди са овим саобраћајем који имамо данас.“

Доста времена је проводио у Скадарлији и каже да му је тај део Београда веома леп. Део детињства проводио је и на Душановцу код баке и деке, па је заједничко дворише Дорћола, мењао само својим на Душановцу. „Нисам сигуран колико могу да се сетим тог дечака и колико могу да га визуализујем, у сваком смислу, али се сећам да ми је то двориште изгледало страшно велико у то време“, сећа се Пеле.

Никад није размишљао о томе да се одсели из Београда: „Не могу да замислим себе да одлучим да одем из Београда и да се никада не вратим. Ја сам кућни змај“. Ипак, воли да отпутује на нека места где други не би радо ишли:

„Мени су страшно занимљиве неке дестинације где нико не иде. Ја бих сад отишао у Појас Газе да видим како је. Тако сам 1982. године отишао у Истанбул, тамо је био државни удар, ја сам отишао само због тога да видим како то изгледа. Да се шетам тамо улицама. Било је врло занимљиво, као у филмовима.“

Ишао је и у Албанију, изненадио га је сув крајолик, како је све у камену.

„Мени је било јако занимљиво да одем у Албанију, да упознам те људе, просто да осетим атмосферу, енергију и тако даље. И врло сам се изненадио и то пријатно. Човек треба бити отворен и не треба да буде тако ускогруд и уплашен. Дакле, иди погледај. Можда ти се неће ништа десити.“

Драган Петровић Пеле каже за подкаст @analogija да се сећа себе и из времена када је имао тамну косу. „Имам и фотографију да то докажем“. Да то докажем и понекад и покажем“, каже кроз смех Пеле. Објашњава да је реч искључиво о генетици и да су му и деде биле седе. После мало размишљања ипак каже да је тај Драган са тамнијом косом био безбрижнији Драган.

„Знате, увек сте безбрижни кад други води рачуна о вама. Кад не морате да сами се бринете о својој егзистенцији, када не морате да бринете о туђој егзистенцији, о егзистенцији своје породице, своје деце. Дакле, наравно сте безбрижнији. Мислим, баш вас брину“, кроз смех каже Пеле.

„Пред крај пубертета, почео сам интензивно да мислим и да се бринем. Јао, мајко моја, шта мене чека у овом животу. Па ћу морати да размишљам о инфостану, о струји, о кирији, ко ће платити храну, ко ће ово, ко ће оно. Данас бих том Драгану рекао, опусти се човече, решићемо, то није проблем. Утешио бих самог себе“, каже Пеле.

И тај мали Драган је знао да ће да буде глумац. Још у петом разреду када су радили представе допало му се и ту је видео себе.

Иако каже да не прави ништа опипљиво као глумац, утисак који оставља публици је нешто вредно.

„То уопште није наивно. Није то честа појава да глумац осети шта публика осећа, али понекад ако имате среће, да добијете такву улогу и да достигнете тај ниво да је добро урадите, публика вам то враћа. И мислим да је то једно заиста вредно испуњење које понесете. Мислим, има тих тренутака, нису тако чести, није то масовна појава, али дешава се. И то је врло пријатно.“

Открива нам да му је недавно једна жена на бензинској станици изјавила љубав. „Нисам одмах реаговао, мислио сам да говори неком другом, али она се окренула и рекла ми дивни сте, гледала сам вас у позоришту, то ми је потпуно освежило дан.“

Говорећи о уметности, Пеле цитира Марлоа који је говорио да уметност није украс доколице, већ да је уметност ултимативна граница нормалности.

„Диоген није познат по томе што станује у бурету. Није он био толико скроман па волео да се затвори у бачву. Познат је по томе што је тражио човека по дану, али са свећом. И није му баш ишло. Где је тражио човека? Па, међу људима. Значи тај садржај, најважнији садржај, човек у људима. Мислим, он је негде најприсутнији у сфери уметности. И данас тражимо човека свећом, искрено речено“, објашњава Пеле.

Говорећи о тежој страни свог посла, Петровић објашњава за подкаст   @analogija да многи мисле да су глумци добри лажови, а да заправо не схватају да је добар глумац само онај који је у потпуности искрен.

Пеле води шесту, последњу генерацију као професор на ФДУ. Од свих ствари које би волео да ученици науче од њега издваја само једну:

„Волео бих да науче да буду добри људи. Да не дозволе себи да се лако покваре. Да препознају шта су то ниске слабости. Да не повлађују својим слабостима. А шта да радимо? Боримо се против тога. Неко више, неко мање. Неко види у томе бенефит. Неко изгуби смисао шта ће с тим. Ја бих волео да они сви буду добри.“

Каже да се све генерације разликују и да су неупоредиве. Једне су тише, друге гласније. И свака од њих захтева другачији приступ. У подкасту @analogija Пеле се сетио и тренутка када му је млада гумица Ива Илинчић испричала како ју је Мирослав Алексић сексуално злостављао.

„То кад сам чуо, ја сам био заиста искрено веома шокиран. То је јако непријатно, знате, то је јако непријатно. Мене је то потпуно покосило, али и отежало је посао, заиста, зато што и у претходној генерацији и у тадашњој генерацији сам имао две девојке које су... прошле исто. Прилично компликована ситуација, али некако смо изашли из тога. На сву срећу, то су младе особе и оне ће то компензовати некако. Завршиће се то, како ће се завршити, шта знам. Завршиће се, надамо се онако како треба, праведно.“

Има много реплика које је Пеле изговорио у својим улогама, а које су ушле у свакодневни говор. Једна од њих је „Много је, куме“ из филма Лепа села, лепо горе. Петровић каже да глумац понекад дода мало свог текста, што није злонамерно и није лоше.

„И онда смо Манда и ја размишљали како можемо да украсимо мало та два лика. Да мало изађу из тог оквира реалистичног. Рат је окружење које није природно. Мало излази из оквира, и људских и реалистичних оквира. И онда смо мислили да мало нешто додамо. Да га заврнемо. Прочитали смо та два карактера и знали смо шта треба да радимо. А и лепо смо се слагали. Била је много лепа атмосфера на снимању. То је јако важно.“

Пеле има једну страст, а то је љубав према сатовима. О њима зна много и често их загледа у излозима. „Волим ја сатове, али немам пара да их купим. Било би лепо и да имам пара да купим тако неки сат, који је заиста прави сат“, каже кроз смех Пеле.

Љубав према сатовима му је пренео отац који је имао сатове и поправљао их сам. Пошто нема стрпљења нити знања да ради на сатовима, Пеле каже да их зато радо загледа. „Уђем у ове тржне центре и онда обиђем све продавнице. Стално исте. Они људи већ знају, мислим, провалили су да нисам луд, да нећу ништа, да само гледам. Симпатично је то, увек мало попричамо.“

Сатови за Пелета нису у вези са временом: „Време је конвенција. Мислим, 24 сата, 12 сати, 10 сати, мислим, небеска тела, ај’ сад, свако објашњава своју тезу и теорију о томе шта је време. Ја мислим да време не постоји, постојимо ми који игром случаја, под дејством и тих небеских тела и временских прилика и начина живота, искрено тако, оксидирамо у простору. Ја сат гледам као једну прецизну справу, размишљам о генијалности тих људи који су дошли до тога. Мислим, требало је стварно бити генијалан, па направити једну такву справу.“

Драган Петровић је у браку са глумицом Олгом Одановић. Заједно су скоро четири деценије, а и кћерка је одлучила да постане глумица, чиме он није био одушевљен. „Тешко је девојкама, женама, женском свету, јако тешко у глуми, пре свега због тога што има мало женских улога. Ако погледате светску, свеукупну литературу, ја мислим да је однос 1:5 или 1:7 у корист мушкараца. То је мука жива.“

Каже да није хтео да јој помогне при упису, али да она успева и без њега. Каже да је успео и он, иако му нико није помагао.

На путу до успеха и Пеле је имао падова. О томе како их је превазилазио каже: „Устанем. Мало тресем прашину и идем даље. У Народном позоришту био је декоратер који је волео да попије. И пре представе се попео на мост изнад сцене и заспао. Доле је ишла опера нека, која је попустила и он је пао доле на под. Актери на сцени стану, диригент стане, оркестар стоји, сви гледају у њега. И он се придигне, устане, отресе мало прашину, окрене се према публици и каже ‘Опа!’ и изађе. Ето, тако и ја устанем, отресем прашину, окренем се према публици и кажем ‘опа’ и одем.“

Драган Петровић је за подкаст @analogija рекао због чега воли Београд. „Београд волим зато што је то мој град. Ту сам се родио. Београд је отворен град. Београд је град који има једну од најснажнијих гравитационих енергија у региону. Београд привлачи све.“

На питање због чега не воли Београд Пеле одговара: „Ја га само волим“.