Не смеју да питају лекаре

Старији људи којима предстоје озбиљније ортопедске операције, хирургу постављају само половину питања у вези са наступајућом операцијом, показују истраживања.

Утицај услова који претходе озбиљној ортопедској операцији, попут замене зглоба је велики, упозорила је докторка Венди Ливинсон са Универзитета у Торонту.

Одлука да се подвргну ортопедској операцији може бити изузетно тешка и збуњујућа за старије пацијенте, закључак је докторке Ливинсон и њених колега.

Да би утврдили каква је комуникација између хирурга ортопеда и њихових пацијената у предоперативном периоду, истраживачи су разговарали са 59 пацијената и преслушали њихове снимљене разговоре са лекарима.

Испитаници су имали 60 година и више, а анализирани су њихови разговори са лекарима и са истраживачима који су били након 5 до 7 дана и поново после 30 дана.

Истраживачи су код пацијената уочили 164 потенцијална питања, од којих се 84 одсто односило на саму операцију, најчешће у вези са квалитетом живота након хируршке интервенције.

Остала питања била су у вези са термином операције и местом и начином опоравка и рехабилитације.

Тек нешто више од половине наведених питања, пацијенти су поставили својим лекарима, а већина пацијената уопште није ни поменула забринутост у вези са својом могућношћу да физички издржи операцију, а тек неколицина је изразила сумњу у хирурге.

Забележена су само два случаја када је на питање хирурга о евентуалној забринутости или питањима, пацијент заиста затражио додатно објашњење.

Најчешће пацијенти своје недоумице износе током разговора о терапији и могућностима лечења.

У преко 60 одсто случајева, хирурзи су реаговали позитивно на недоумице пацијената, али чак 29 одсто одговора било је неодговарајуће и састојало се од "минималаних израза одобравања," попут "аха" или "да, да" или јасног одобравања али без практичних савета за решавање проблема.

Само један хирург је у одговору "отворено показао да разуме забринутост пацијента."

"Када лекари знају да пацијенти нерадо исказују забринутост због могућности да не издрже операцију, могу рутински да "изазову" причу о тој теми," истичу аутори студије.

Научници предлажу да доктор током разговора не пише нити гледа у налазе, већ да се окрене према пацијенту, гледа у њега или њу и пажљиво покуша да сазна да ли постоји још нешто о чему жели да прича.

Применом тог приступа пацијенти лакше причају о ономе што их брине.

"Када пацијент изрази своје недоумице, хирург треба да га увери да је тим који ће се бринути о њему стручан и искусан," закључују аутори студије.