Немци прижељкују да у борби против ковида неко лупи шаком о сто, али то би било прескупо

Странци се тешко могу начудити ономе што читају у немачким медијима последњих месеци. Запањујуће је с коликим жаром новински коментатори критикују Немачку. Очигледне слабости у борби против пандемије, посебно трома вакцинација, описују се као "заказивање система и државе".

Можда је то манифестација нагињања ка екстрему. Пре само годину дана су сви задовољно слушали задивљене коментаре из иностранства због успеха у савладавању првог таласа пандемије. Сада се хита у другу крајност.

Но посебно је занимљиво у чему се проналази узрок садашњим неуспесима. Врло често се у том контексту спомиње "расцепканост" државне структуре, то да различите покрајине доносе различите мере, да је сваки састанак канцеларке и покрајинских премијера свађа до ране зоре.

"Ћилим од закрпа", тако се описује то шаренило. То је погрдан израз за федералну структуру немачке државе која је етаблирана након Другог светског рата.

Председник Франк-Валтер Штајнмајер каже да је у трећем таласу пандемије Немачка у кризи поверења. У ванредном ТВ обраћању он је грађане Немачке позвао на већи оптимизам и поверење у сопствене могућности.

Средином осамдесетих је филозоф Јирген Хабермас понудио елегантно решење за велику немачку нелагоду с традицијом етничког патриотизма. Он је предложио прихватање концепта "уставног патриотизма". Тај је предлог углавном прихваћен.

Немачки устав организује државу у складу с начелима федерализма, и то не само на нивоу шеснаест покрајина, већ и унутар њих, до локалног нивоа.

Једно од начела послератне Немачке је да се различити субјекти укључе у процесе доношења одлука те да се тиме и одговорност расподели на многа плећа. За то постоје добри, историјски, разлози. Последњи пут када је земља била централистички устројена (по начелу "један народ – једна држава – један вођа") то се завршило катастрофом – и за Немачку и за многе друге.

Зато данас у Немачкој канцеларка не може да влада како јој се прохте – као што многи сазивају у доба пандемије. Бивши канцелар Герхард Шредер, који је то својевремено покушао, није случајно завршио у загрљају руског аутократе Владимира Путина.

Федерализам и вертикална подела власти су немачка верзија америчког начела "checks and balances". Она тера на тражење компромиса или, ако може, консензуса.

У кризним ситуацијама јасно се показују мањкавости. Федерализам, у комбинацији с демократијом, зна да буде компликован, спор и скуп. Тражење компромиса захтева време и живце. У доба кризе то делује као да политичари на власти не знају шта хоће, да оклевају. То збуњује људе. Јавља се жеља за неким ко би лупио шаком о сто.

Но две ствари увек треба имати на уму. Прво, нипошто није сигурно да концентрација моћи значи мању опасност од погрешних одлука. За то како неки капетани својеручно воде државне бродове у стене постоје бројни примери и у пандемији. Рецимо Француска, где је председник врло моћан, у кризи пролази знатно горе од Немачке.

Друго, демократије и федерализам јесу на кратке стазе спори и скупи, али на дуге стазе свакако јефтинији и ефикаснији од аутократија и диктатура. Деценијама је Немачка тако била успешнија од других.

На том јој многи завиде, а не само на добрим аутомобилима. Многи странци желе да живе у Немачкој не само зато што ће наћи пристојно плаћен посао, већ и јер се овде осећају сигурним и уживају слободу.