Мекић: Неконтролисан увоз обара цену домаћих свиња, сумња се да се замрзнуто месо продаје као свеже
Србија има произвођаче и капацитете за већу производњу свињског меса, али је увоз по ниским ценама довео до великог раскорака између откупне и малопродајне цене, оцењује академик Цвијан Мекић са Пољопривредног факултета у Београду. Сматра да је неопходно контролисати коме се издају дозволе за увоз, обезбедити следљивост меса и уговорити производњу са прерађивачима. Упозорава и да се биосигурносне мере у свињарству морају спроводити током целе године.
Откупна цена товљеника од 175 до 180 динара по килограму, уз цену производње од 190 до 215 динара, значи да су домаћи произвођачи на губитку. Истовремено, килограм свињетине у малопродаји кошта од 500 до 1.000 динара, док се цена прасећег печења у сезони слава приближава и 3.000 динара.
Академик Цвијан Мекић са Пољопривредног факултета у Београду сматра да је један од главних разлога за такав раскорак неконтролисан увоз свињског меса. Према подацима које је изнео, у првих девет месеци ове године увезено је 31.312 тона, док је само у септембру и октобру увезено по 11.500 тона.
Наводи да је увезено месо плаћено по цени од 2,57 евра по килограму, што је, како оцењује, веома повољно за домаће купце и прерађиваче. Због тога, сматра, кланице снижавају откупну цену домаћих товљеника.
"Кланичари сваког петка одређују цену и они је једноставно спуштају. Највероватније су те количине меса из увоза завршиле на њиховим складишним просторима“, рекао је Мекић.
Увоз меса мора да буде под контролом
Мекић сматра да део меса које стиже из Европске уније представља вишкове на тамошњем тржишту, посебно у Шпанији, која, како наводи, има ограничене могућности извоза на кинеско тржиште. Додаје да је производња у тим земљама субвенционисана, што омогућава да се месо понуди по нижим ценама.
Оцењује да надлежне институције треба да реагују на поремећаје на тржишту и да је потребно пажљивије одлучивати о томе коме се издају дозволе за увоз.
Према његовим речима, Србија нема довољно домаћег меса за све потребе, али би постојећим капацитетима могла да подмири потребе за свежим месом. Увоз је, сматра, неопходан за прерађивачку индустрију, али дозволе би требало да добијају регистровани прерађивачи који имају одговарајуће услове за складиштење, одмрзавање и праћење порекла меса.
"Не треба кланичарима који треба да кољу свиње и свеже месо пласирају да увозе месо. Не треба давати трговцима, него прерађивачким капацитетима који су регистровани за ту производњу. Они имају хладњаче, процес одмрзавања и све што је потребно за следљивост. Ако дозволе дате трговцима, следљивост се губи", навео је Мекић.
Сумње у начин продаје замрзнутог меса
Говорећи о квалитету увезеног меса, Мекић је рекао да месо које стиже у великим количинама и по ниским ценама, према његовој процени, не може да буде свеже, већ је претходно било дубоко замрзнуто.
На питање да ли се такво месо продаје као свеже, одговорио је да сумња постоји, јер су велике количине увозног меса и даље присутне у малопродаји, док домаћи произвођачи не могу да пласирају своје товљенике.
Подсетио је да је правилником предвиђено да се од 1. јула 2026. године јасно означава месо из увоза које је претходно било замрзнуто. Мекић, међутим, сматра да се та правила не поштују у довољној мери.
Осврнуо се и на примедбе одгајивача свиња да у појединим маркетима у витринама примећују течност која, како сумњају, указује на то да је месо претходно било замрзнуто, а затим понуђено као свеже. На оцену да надлежне институције немају лабораторијску методу којом би то утврдиле, Мекић је одговорио да је недопустиво да такав механизам контроле не постоји.
Говорећи о могућности да се домаће свињско месо препозна по начину производње и храни којом су животиње храњене, Мекић је указао на то да домаћи произвођачи не користе генетски модификовану храну, док је њена употреба у исхрани стоке дозвољена у појединим земљама из којих Србија увози месо.
Сматра да би домаће месо требало јасно означити према пореклу, односно навести на којој фарми је свиња узгајана и у којој кланици је заклана. Тако би потрошачи имали информације о пореклу производа и његовој следљивости.
Недостају јавни подаци о увозу и потрошњи
Мекић је указао и на недостатак јавно доступних података о количинама увезеног меса и потребама домаћег тржишта. Наводи да подаци постоје у Управи царина и Пореској управи, али да нису доступни потрошачима и произвођачима.
Поводом најаве удружења одгајивача свиња да ће се обратити Вишем јавном тужилаштву због недоступности тих информација, Мекић је рекао да је потребно разјаснити разлике у подацима о увозу за прошлу годину. Према једним информацијама, увезено је око 50.000 тона меса, док се у другим наводи да је реч о више од 70.000 тона.
"Мислим да је тачно да је увезено 70 и нешто хиљада тона меса, али ти подаци нису јавно доступни. То нам недостаје“, рекао је Мекић.
Сматра да би инспекције могле да утврде колико је меса произведено у кланицама, колико је увезено и колико је испоручено трговинским ланцима. Како је објаснио, упоређивањем отпремница и података о клању и испоруци било би могуће пратити кретање меса од произвођача до продајних објеката.
Указује, међутим, да нема довољно инспектора у ветеринарској, пољопривредној и другим инспекцијским службама, због чега није могуће обићи све регистроване објекте и спровести потпуну контролу.
Мали број матичних крмача ограничава производњу
Иако су подстицаји за свињарство повећани, Мекић сматра да се стање у сектору не може оценити само на основу тог показатеља. Навео је да је број свиња повећан за око 2,3 одсто, али да Србија и даље има мали број матичних крмача.
Додаје да је напредак постигнут и у генетици и ефикасности производње. Конверзија хране данас износи 2,7 до 2,8 килограма хране за килограм прираста, док је раније била око 3,3 килограма.
Ипак, сматра да се домаћа производња не развија довољно јер је увоз, због ниске цене, исплативији за део учесника на тржишту.
"Њима је у интересу да увезу месо, јер је цена 2,57 евра по килограму. Наш произвођач би требало да добије најмање 220 до 240 динара за килограм товљеника да би имао неку зараду и економску рачуницу. У супротном, поставља се питање зашто би се бавио тим послом", навео је Мекић.
Уговорена производња и јачање инспекцијског надзора
Као једно од решења за опоравак домаћег свињарства, Мекић наводи контролисани увоз, односно јасне критеријуме за издавање дозвола и контролу безбедности и квалитета меса.
Други важан корак је, како истиче, поновно успостављање система уговарања производње између примарних произвођача и прерађивачке индустрије. Иако је правилник о томе донет, сматра да систем још није заживео.
Говорећи о новом случају афричке куге свиња у околини Кнића, Мекић је оценио да је реч о новом жаришту, у другом региону, и да је важно да надлежни благовремено реагују.