Удружење "Ево рука" без системске подршке - идеја да хиљаду грађана месечно издваја по хиљаду динара

Зато су се у Удружењу "Ево рука“ сами организовали и пре три године отворили Клуб за младе особе са инвалидитетом. 

Три године од отварања клуба намењеног младима са инвалидитетом, оснивачица удружења "Ево руке" Ана Кнежевић истиче да ова популација остаје потпуно без подршке система након завршетка формалног образовања.

"То су младе особе с инвалидитетом које су завршиле средњу школу. Знaчи, они су завршили своје формално образовање и након тог завршетка формалног образовања остали су потпуно без икакве подршке система", објаснила је Ана Кнежевић за РТС-а.

Према њеним речима, велики проблем представља и то што категорија "младе особе с инвалидитетом" у друштву практично не постоји.

"Ми имамо проблем што се наша деца заправо не припремају за ту транзицију и не постоји транзиција и уопште категорија младе особе с инвалидитетом не постоји, него причамо увек о деци са инвалидитетом и деци са сметњама у развоју и одраслим особама с инвалидитетом", навела је Кнежевићева, додајући да, за разлику од остале популације младих, код ове деце нико не води рачуна шта им је заправо потребно и шта желе.

Нагласила је и да су потребе младих са инвалидитетом суштински исте као и потребе њихових вршњака, али да постоји кључна разлика.

"Тачно је да они немају посебне потребе, него имају потребе као и сви ми остали, али код њих је проблем што они не могу сами да задовоље те потребе", истакла је Ана, илуструјући то примером сопствене деце – једно, здраво, отишло је на море и три дана се није јављало, док друго, које је особа са инвалидитетом, не може нигде без ње.

Посебно је указала на то да су млади који долазе у клуб особе са интелектуалним тешкоћама, код којих је инвалидитет "још невидљивији", због чега им је теже да остваре права која имају особе са телесним инвалидитетом.

Две локације, различити изазови

Удружење ове године ради на две локације – у породичној кући у Земун Пољу, где је деловање и почело, и у Земуну, где је организована помоћ за време лета.

"Имамо их двадесет ово лето, а користили су заправо целе године, они целе године долазе и ту је једна група младих који су нека компактни", рекла је Ана о првој групи, напоменувши да су ти млади "интересантни и занимљиви", али да ипак морају бити под сталним надзором и контролом.

У Земуну се, како каже, суочавају са другачијим проблемом, јер тамо долазе деца која нису део њиховог целогодишњег програма, већ чији се родитељи јављају током лета када немају ко да брине о деци док су на послу.

Ана је објаснила и зашто родитељи плаћају партиципацију за услугу. "Код нас родитељи плаћају партиципацију јер је то једини неки ниво сигурности да ћемо, како да кажем, одржати услугу зато што дефектолози и стручњаци морају да раде с децом. Не можемо да се играмо инклузије", навела је она.

Указала је и на то да групу у Земуну чини око петнаесторо деце, међу којима су и деца са тежим сметњама, за чији рад је, поред постојећег особља, потребно још најмање двоје до троје додатних стручњака.

Однос са системом и позив на солидарност

Упитана како систем гледа на рад удружења и да ли има подршку надлежних институција, Ана Кнежевић је указала на то да не очекује помоћ, будући да, како каже, оно што раде представља иновацију која знатно претходи систему.

"Ми идемо четири корака или десет година испред система, јер смо ми своје потребе да помогнемо себи и својој деци заправо то организовали", истакла је Кнежевићева.

Као посебан проблем навела је чињеницу да се Београд у Србији увек посматра као средина у којој је "све решено", иако то, према њеним речима, није случај.

"Много је већи проблем бити невидљива особа у Београду него у неком малом селу поред Чачка", нагласила је додајући да удружење ради на демистификацији система социјалне заштите управо кроз иновације и окупљање родитеља и стручњака око заједничког циља.

Упозорила је и да систем социјалне заштите не сме да зависи искључиво од појединаца попут ње и њених сарадника. "Ако ће систем социјалне заштите Града Београда да зависи од неког ко је као ја и као што су моји сарадници и ти родитељи који су се окупили око нас и са нама, значи онда ми имамо много већи проблем него што мислимо", упозорила је Ана Кнежевић.

На крају разговора, осврнула се и на то да су капацитети удружења тренутно потпуно попуњени, а да финансирање искључиво кроз пројекте представља велики извор нестабилности. "Пројекти они трају једно време, па стану и онда дођеш у ситуацију да шест месеци немаш", објаснила је Кнежевићева.

Као решење, Ана је навела идеју да хиљаду грађана месечно издваја по хиљаду динара како би се обезбедила одрживост клуба, позивајући све заинтересоване да се о томе детаљније информишу на сајту удружења "Ево руке".