Операција "Олуја" 31 годину касније - сведочења о прогону, страдању и губитку вековних огњишта

Срби су, са историјског аспекта, у Хрватској представљали вишевековну историјску и политичку чињеницу, чије су Крајине настале још у време османлијског продора на Балкан, када је велики број Срба избегао из Хабсбуршке монархије и стекао посебан статус. Распадом Југославије деведесетих година, њихов опстанак поново је био угрожен.

Почетак сукоба и нестабилност Крајине

Присећајући се почетка сукоба из 1990. године и атмосфере уочи формирања Крајине, Саво Штрбац, тадашњи судија из Бенковца, истакао је да је југословенско друштво у то време било дубоко мешано, али да су догађаји попут посете Фрање Туђмана Бенковцу у марту 1990. године и каснији политички расплети убрзали тензије.

"Код нас је било мешано становништво. Ко ће то сада да руши Југославију, тврђаву коју - сви смо мислили, нико не може срушити", наводи Штрбац, препричавајући тензије и инциденте који су пратили тај период.

Наташа Дракулић, која је у време стварања Крајине била дете, истиче да су те дане обележили шок и сазнање о сопственом идентитету, али и дубоки страх старијих генерација које су носиле сећања на Други светски рат.

"Први шок је што сазнајем да сам Српкиња. Ето, то је оно, то је та трагедија нашег народа јер нама, деци, својим потомцима нико није причао о оном ужасу који су прошли током Другог светског рата... И све после што ће ићи, а почело је деведесете године, од августа месеца па до оног 31. марта на Плитвицама, када су мени ухапсили оца и тукли га, јучерашњи комшије и пријатељи", сведочи Наташа Дракулић.

Територија и околности током рата

Говорећи о територијалном обухвату и функционисању Републике Српске Крајине, Саво Штрбац наглашава да она никада није имала званичан попис становништва у мирнодопским условима, али да је војска 1993. године пописала око 430.000 људи на целом простору који се састојао од три одвојена физичка дела – Северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема.

Штрбац наглашава да Република Српска Крајина није имала своју професионалну војску, већ је одбрана почивала на наоружаном народу који је бранио сопствена села и прагове. С друге стране, како наводи, операције хрватских снага одвијале су се по систему који је остављао разорне последице.

"Они су те акције изводили по систему спржене земље. То значи да не остаје ништа, ни људи, ни животиња, ни кућа, ни цркава, све што указује на то да су ту живели вековима Срби, то треба уништити", истиче Штрбац, подсећајући на низ претходних акција од Миљевачког платоа и Медачког џепа до западнославонског "Бљеска".

План "З 4" и пад Крајине

Као један од покушаја да се сукоби зауставе поменут је и мировни план "З 4", који су израдиле четири стране – Сједињене Америчке Државе, Русија, Европска унија и Уједињене нације. План је предвиђао решења за будућност, међутим, околности на терену убрзо су довеле до ескалације.

Након операције "Лето '95" и заузимања Грахова и Гламоча крајем јула 1995. године, прекинута је једина комуникација која је повезивала Далмацију и Лику са Србијом, што је, уз потписивање Сплитског споразума, створило услове за завршне операције.

"Заробљено је девет Далматинаца и побијени су 26. јула, на Меденом брду. Тек после три-четири године, кад је тај дио Динаре био опожарен, ловци хрватски су виђели доле у долини ове кости разбацане, то је ратни злочин, а наравно, пошто су Срби у питању, ником није пало на памет да некога гони", наводи Штрбац.

Говорећи о последњим данима пред "Олују", Наташа Дракулић закључује да се губитак територија и опстанка наслућивао месецима раније, нарочито након страдања у Западној Славонији у мају 1995. године.

"Од тог маја више није било наде, али – кажем, ти остајеш ту где јеси, јер као некако увек гледаш у комшију, ако је он ту, онда ћемо и ми, као, немогуће да је такав свет нестане... Верујте ми, требало је мање од два сата да се све сручи", сећа се Дракулићева.

Почетак "Олује" и егзодус: Сећања која трају три деценије

Почетком августа 1995. године отпочео је напад хрватских снага на Книн и тадашњу Републику Српску Крајину. Присећајући се дана уочи операције, Саво Штрбац је посведочио да је још 3. августа предводио делегацију у Личком Петровом Селу на састанку са представницима из Бихаћа, не очекујући да ће територија већ сутрадан пасти.

Ипак, вести са терена и наговештаји сукоба постали су реалност у раним јутарњим часовима 4. августа.

"Ујутро у 5 сати, гранате су ме пробудиле, летио сам из оног кревета метар горе, како су гранате падале", присетио се Штрбац тренутка када је почела операција.

Говорећи о политичкој позадини и плановима уочи акције, Штрбац се осврнуо и на раније одбијање плана "3 4" крајем јануара 1995. године, као и на то да је хрватска страна имала јасне циљеве подржане од међународних фактора, нарочито након дешавања у Сребреници.

"Они су желели териториј без Срба... Хрвати су већ имали тај састанак са војском, полицијом, политичарима својима, на Брионски, чувени Брионски састанак, 31. јула, где је Туђман њима рекао: 'Одите и глумите тамо као да нешто разговарате, договарате'", истакао је Штрбац.

Тренутци одлуке и пут ка Србији

Наташа Дракулић се присетила тренутака када је паника обузела становништво и када су почеле да се формирају избегличке колоне. Одлука о напуштању вековних огњишта дешавала се у условима општег потпуног прекида комуникација и гранатирања.

"Када вас пробуди гранатирање, које никад до тог тренутка није било јаче, када у тим подрумима... чујете Туђмана који фино каже 'Останите кућама', па ово, па оно, и ту почиње паника... или ћеш се паковати, или ћеш глумити и остати код куће да се ништа не дешава, наравно да ту постоји паника", сведочи Дракулићева.

Пут ка Србији био је обележен страхом, неизвесношћу и губицима у колонама, али и каснијим прихватањем у новој средини. Иако су први повратци старијих генерација уследили годинама касније, данашња ситуација и друштвене прилике у Хрватској, према речима саговорника, не остављају много простора за оптимизам повратницима.

Значај културе сећања и памћења

Осврћући се на вишедеценијски рад Документационо-информационог центра "Веритас" и ауторски рад Наташе Дракулић на очувању историјске свести кроз књижевност и филм, наглашено је да култура памћења мора да постоји свакодневно, а не само у данима обележавања годишњица.

"Ми се сјећамо, и Наташа се сјећа, онога што смо доживјели и проживјели. Наташа ради за културу памћења правећи ове филмове своје, и ја исто тако правим културу памћења пишући те књиге, своје колумне, ми заправо кроз ту културу памћења преносимо цијелом народу, колективу, Србима, свима, гђе год да су, да треба да се сјећају шта се нама десило како нам се историја не би понављала", закључио је Штрбац у емисији Првог програма Радио Београда "У средишту пажње".