Губици у водоводној мрежи годишње износе 35 одсто

Просечна потрошња воде је 200 литара по становниику дневно. Ако се догоди хаварија на главном цевоводу, као у Алексинцу, онда знатно мање, јер се користи вода из цистерни или се купује.

Зрењанинци већ одавно воду купују, а Еко чесма је једино место у граду где се бесплатно снабдевају водом. У Северном и Средњем Банату више од 90 одсто анализиране воде је хемијски неисправно јер садржи повишене концентрације арсена, гвожђа, амонијака, мангана, нитрата, нитрита.

Пројекат пречистача за воду у Зрењанину су од 2006. радила четири инвеститора, али се на чисту воду још чека.

“Први је правни разлог вода не задовиљава правни лек који је много строжи јер смо прихватили европске стандарде, други разлог је технолошки. У питању је вода врло чудне хемијске структуре и тешко ју је прерадити. Трећи разлог је економске природе. Може вода да се преради кроз одређене процесе, али питање је ко ће то да плати јер су у питању веома скупи технолошки процеси“, наводи Далибор Бубњевић, економски аналитичар.

Анализе Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ на физичко-хемијску исправност воде за пиће показују да је 7,5 одсто узорака у Србији неисправно, највише у Војводини.

“Те воде се конвенционалним методама причишћавања, што је до сада рађено, практично не могу довести до квалитета воде за пиће. Ту су потребне неке сложеније методе, реверзалосмозе или неки други процеси који су скупљи. Оно што постоји у планским документима Републике Србије, стратегији и плану је у суштини идеја да се можда вода доведе са рубних подручја, са простора око Дунава, Саве, па донекле и Тисе и да се регионалним системима реши тај проблем“, каже Миодраг Миловановић, из Института за водопривреду “Јарослав Черни“ АД

У Србији има 50.000 километара водоводне мреже, а губици у мрежи износе чак 35 одсто, односно око 235 милиона метара кубних годишње.

Улагања у сектор вода су значајно опала, како у погледу одржавања постојеће инфраструктуре, тако и у погледу изградње нових капацитета, напомиње се у Плану управљања водама на територији Србије до 2027. године. Удео инвестиција у водоснабдевање и сакупљање и пречишћавање отпадних вода је знатно испод нивоа потребног за одрживи развој.

“Уобичајено време за које се рачуна старост инфраструктуре хидротехничке је између 35 и 40 година. То се рачуна да је то неки време након чега би требало да се замени. То значи да стопа замена треба да буде између два и четири, до пет одсто. Нажалост у Србији су улагања у замену цевовода много, много мање. Не говоримо о изградњи нових цевовода и проширења мреже и прикључења нових корисника, већ о замени постојећих цевовода. И те стопе су релативно ниске. Ми због тога имамо релативно старе мреже које постају све старије и због тога може да се појаве проблем“, објашњава проф. др Александар Ђукић, продекан Грађевинског факултета Универзитета у Београду.

Да ли ћемо и у будућности имати довољно воде за пиће, зависи и од тога да ли ће се смањити загађење водотока. У Плану управљања водама наводе се и ризици од загађења од комуналних отпадних вода и од хазардних супстанци из индустрије.

Истраживања указују и на то да климатске промене, односно дуготрајне суше и обилне падавине за кратко време, могу имати утицај на режим површинских и подземних вода.