Дом за душевно оболеле у Старом Лецу, адреса на којој стотине пацијената пронађе мир

У селу Стари Лец у општини Пландиште, укључујући мештане, борави око 800 људи, али је од тога две трећине смештено у Дому "1. октобар". Социјална установа постоји више од шест деценија и збрињава душевно оболеле из целе Србије. Дом је пацијентима једина адреса и место у ком ће провести остатак живота.

Гордана Ђуровић за Радио Београд 1 прича да се њен брат, који је годину дана у дому у Старом Лецу, разболео са 25 година, а да је претходно одслужио војску и играо фудбал у локалном клубу у Ваљеву.

"Позлило му је на последњем испиту Више машинске школе у Чачку. Лекар у Ваљеву родитељима је саопштио да је брат озбиљно болестан. То је био шок, јер нико у нашој фамилији и окружењу није имао искуства са тако нечим", навела је Ђуровићева.

У дому је смештено 550 корисника у шест зграда, од којих су две старе више од века – зграда, позната као каштел из 1890. и стара основна школа из 1904. године, док су остали објекти новијег датума. Собе су вишекреветне, реновиране, а купатило заједничко.

У установи ради 160 људи, на челу са младом докторком Изабелом Јовановић из Банатских Карловаца.

"Дом је предвиђен за кориснике од 26 година. Најстарији пацијент има 81 годину и у дому је од 1994. године, а најмлађи има 27 година. У дому је најдуже једна жена – дошла је пре 49 година", каже докторка Јовановић.

Нису опасни по друге

Кретање је дозвољено у парку, а део корисника има пропусницу и за излазак до села. Ти пацијени нису опасни за друге, а њима повремени излазак прија.

"Доста корисника излази у село, продавницу, на пијацу. Као психијатар, сматрам да нису опасни за друштво. Ретко се дешава да имамо ситуације да је угрожен неко од запослених или других корисника. Дешава се, у погоршању основне болести, да испоље агресивно вербално и физичко понашање, али постоје особље које је обучено за поступање и у таквим ситуацијама. Шаљемо их у болницу на хоспитални третман. Након опоравка, враћају се код нас у установу", објашњава др Јовановић.

Гордана Ђуровић каже да су, после смештаја у приватном дому у Липовици и психијатријске болнице у Ковину, тек у Старом Лецу њен брат и она пронашли мир.

"Прилагодио се. Свестан је да то није његова кућа. Недостаје му његов дом. Свестан је да би тамо био сам, а овде има другаре и цимере. То су млади људи којима су се десиле те болести. Није то само да се кљукају лековима и да спавају. Имају здрав режим, зна се кад су доручак, ручак, вечера, туширање, радна терапије. Све је организовано", каже Ђуровићева.

Потребни донатори и аутобуска линија

У комплексу су продавница, берберница, а посебне зграде су вешерница, кухиња, амбуланта. Траже се донатори за теретану на отвореном, поправку фудбалског и кошаркашког терена. Одећа, обућа и средства за радну терапију су увек добро дошли.

"Добили смо донацију Владе Јапана у вредности од 3,5 милиона динара. Новац ће бити утрошен за куповину професионалне машине за прање веша и остале потребе. Дневно перемо 600 килограма постељине и одеће", рекла је др Јовановић.

Онима који немају сопствени аутомобил, посета Старом Лецу је проблематична. Село је од пута Вршац-Зрењанин удаљен пар километара, а аутобус саобраћа три пута дневно, а за време школског распуста и ређе. Гордана Ђуровић у посету брату долази линијским таксијем.

"Важно је да имамо саобраћајну комуникацију. Долазим из Београда, који је удаљен 80 километара. Замислите да кренете са југа Србије до Вршца, па ако нађете аутобус за Лец. Не могу сви да приуште линијски такси.Треба мислити на оне који су далеко, који би волели би да дођу у посету, а не могу. Највише због тога пате њихови који су у дому", указује Ђуровићева.

На слободно место у Старом Лецу тренутно чека чак 325 људи, али је је смештај углавном доживотан. Место се ослободи тек када неко од корисника заувек напусти овај свет.

Према доступним информацијама, у Србији постоје још три сличне установе, у које је смештено око 1.500 људи. Сваки од домова има листу чекања. Према појединим проценама, у Србији дијагнозу шизофреније има 40.000 људи.