Рекордно мали број усвојене деце – ко (ни)је подобан да буде усвојитељ

За последњих 10 година, највише деце из система социјалне заштите која су добила нове родитеље било је 2014. – скоро 200, али је зато у 2023. усвојено најмање деце у последњој деценији – 62.

Тренутно је у систему 306 деце за које су надлежни утврдили да су подобна за усвајање, а подобних усвојитеља, дакле оних који би усвојили дете, има 726, тј. дупло више.

Директорка Коморе социјалне заштите Сандра Перић каже за РТС да забрињава број деце подобне за усвојење.

“Усвојење је најпотпунији, најцеловитији облик заштите за одређени број деце, за коју је процењено да је то у њиховом најбољем интересу“, рекла је Сандра Перић.

Коментаришући то што је у протеклој години број усвојене деце био рекордно мали, Перић је навела да се разлози могу наћи и у административним препрекама, и у менталитету, као и у емоционалним баријерама.

“Од свега по мало… Не бих рекла да су процедуре компликоване. Заиста имамо искуства да често потенцијални усвојитељи чекају и до годину дана од подношења захтева", каже Перић.

Не тражи се дете за усвојитеља, већ усвојитељ за дете

Директорка Коморе социјалне заштите истиче да је у процесу усвајања фокус увек на детету.

"Траже се подобни усвојитељи за конкретно дете, не дете за одређеног усвојитеља“, каже Перић.

Напомиње да је усвојење озбиљан и захтеван институт, који производи круцијалне последице за живот детета, те да је зато важно да се, при одређивању усвојитеља, обрати пажња на све аспекте њиховог живота.

“Од оне опште подобности – првенствено да је држављанин наше земље, да није лишен родитељског права, пословне способности и неке друге ствари. Наравно да се гледа и материјални статус, запослење и тако даље, али то није пресудно. Гледа се да ли је особа психофизички здрава, да ли има неке болести, зависности које штетно могу да утичу на раст, развој, подизање, васпитање детета и тако даље“, каже Перић.

При процени подобности гледа се и мотивација пара да се одлучи на тај корак, који је изузетно изазован.

“То нису обични родитељи, да кажемо, као сви остали. Јако је важно какав однос усвојитељи имају према породици порекла усвојеника, да они морају да буду свесни да та деца потичу из различитих породица, из различитих окружења, да долазе са разним трауматичним искуствима; какав је њихов однос према томе, како ће се носити са неким изазовима и тако даље. Тако да то је заиста процедура која све обухвата и због тога процену врши читав тим стручњака у центрима за социјални рад“, објашњава Сандра Перић.

Пре него што дође до усвајања, неопходно је да будући родитељи прођу обуку, на којој уче како да изађу на крај са различитим изазовима са којима ће се суочити.

“Тек тада добију погодност да буду усвојитељи“, каже Перић.

Како тече процес

Након што пар прође обуку, дете одлази у породицу на прилагођавање.

“Након тога усвојитељима се саветује да долазе у брачно-породично саветовалиште, где могу да се обрате за различите проблеме или изазове“, рекла је Сандра Перић.

Наглашава да стручни тим прати тај процес прилагођавања – колико је дете развило сепарационе капацитете, како се интегрисало у породицу, колико се та породица прилагодила новом члану, колико су се породични односи и динамика променили, како они препознају потребе детета, итд.

“Многа искуства су врло лепа и увек сте срећни у тој ситуацији. То је један од најлепших делова нашег посла. Ми за усвојење кажемо да је то један врло свечани чин, јер ви некако мењате судбину једног детета на боље, а самим тим мењате и судбину целе те породице“, истиче Перић.

Нису сви подобни да буду усвојитељи

Говорећи о разлозима због којих се људи у Србији ретко одлучују за усвајање, Перић каже да су предрасуде један од разлога, али истиче и да нису сви подобни за то.

“Неко ко нема јасне мотиве, ко није рашчистио са собом границе до којих може да иде... и шта може заиста да пружи том детету, начин на који може да превазиђе одређене баријере, јер то ипак нису њихова биолошка деца. Можда је заиста боље да још мало размисли пре него што се одлучи на тај корак“, каже Перић.

Оне који размишљају о томе да усвоје дете, охрабрује да се обрате стручњацима са којима би могли да попричају о томе и сазнају нешто више.

“Да оду да се информишу у Центру за социјални рад о целој процедури, како то функционише, како изгледа, које су све могућности, које су последице тога. То је заиста нешто што треба да се подстиче“, истиче Сандра Перић.

Нема званичних података колико је у Србији пунолетних особа које немају децу. Подаци Завода статистику показују да, међу особама старијих од 15 година, децу нема нешто више од 30 одсто.

Око 18 одсто грађана Србије има једно дете. Број оних који се боре са такозваним секундарним стерилитетом, односно не могу да добију друго дете, није познат.