Задовољство и опрез у Источној Азији поводом састанка председника Трампа и Сија

Председник Доналд Трамп, незабележено још од шездесетих, лично је дочекао страног државника на аеродрому - третман који је до сада био резервисан само за католичке папе.

Марширала је гарда, небом су фијукали бомбардери и ловци, организована је државна вечера и сликане фотографије у Белој кући уз камин, као да су први парови САД и Кине породични пријатељи. Председник Си Ђинпинг и његова супруга, судећи по осмесима, заиста су се пријатно осећали. 

Једном речју, све је било дивно - и америчка прва дама је поново блистала и ћутке свету давала лекције из моде и манекенства.

Но, сада када се председник Си вратио у домовину, у региону Источне Азије јављају се разнолике, често опречне реакције на те напрасне изливе гостопримства и пријатељства у Вашингтону.

Уздаси олакшања

Многи у Источној Азији изражавају олакшање, јер је на помолу, чини се, известан детант између супротстављених светских сила. Ако до њега заиста дође, то би допринело стабилизацији економске и, надају се, смиривању војнополитичке ситуације у региону, што би све погодовало нормализацији трговине и стимулисало не само кинеску, већ и економије околних земаља који су њени снабдевачи машинама и деловима (или како економисти кажу, интерфазним производима). 

С тим у вези, поједини амерички коментатори, кажу да је Трамп, изгледа, коначно схватио да је америчка економија много више зависна од кинеске него што је он мислио или знао, те да Кина није неразвијена, учмала и крхка земља каквом се годинама представља у САД, и да стога треба да промени свој став према њој. Неки аналитичари сматрају и да је на корекцију Трамповог курса према државном врху у Пекингу утицало и то што је међу технолошким компанијама у САД сазрела свест да су кинеска вештачка интелигенција и чипови осетно бољег квалитета, а научна база и кадрови у тој земљи много моћнији него што су веровали, као и то што млади Американци, који не прате мејнстрим медије и стога нису задојени антикинеском пропагандом, имају знатно позитивнију слику о тој азијској држав, коју су стекли с друштвених медија.

Забринутост и зебња

Када је у питању оптимистички поглед на посету председника Сија Вашингтону и почасти које су му указане, изузетак је донекле Тајван, којем такође у економском смислу одговара ублажавање тензија између две силе, али који стрепи да би лично дивљење снажним страним лидерима и жеља и потреба да пред парламентарне изборе у својој земљи од Кинеза издејствује велике набавке америчке робе и услуга, могли америчког лидера да наведу да попусти кинеском захтеву да се умање или зауставе испоруке америчког наоружања Тајвану. 

Наиме, влада у Тајпеју још увек чека испоруку америчког оружја и муниције укупне вредности чак око 30 милијарди долара, које је наручила последњих година и стопирање или осетно резање тих набавки би имало велике последице по његову одбрамбену способност.

Медији на том острву чак изражавају зебњу да би Пекинг могао Трампа да убеди да формално измени политички курс своје земље у односу на Тајван, тако што ће у програматским документима владе у Вашингтону фразу у којо се она изјашњава да "не подржава независност Тајвана" променити у "подржава поновно уједињење Тајвана и матице".

Ни у Токију нису равнодушни, у смислу да постоји одређена стрепња да би америчка влада могла да гурне у страну војнобезбедносне интересе Јапана како би од Кине издејствовала крупне економске уступке, али се ипак уздају у економски утицај који имају у односима са САД и добре личне односе премијерке Такаићи са председником Трампом.

Вук длаку мења, али ћуд никада 

У Кини и другде у Источној Азији пуно је и скептика који упозоравају да је промена у третману кинеског лидера просто финта или блеф којим председник Трамп и америчка влада желе да купе време и од Кинеза издејствују крупне набавке америчке робе, као што су пољопривредни производи, чипови и путнички авиони. Трампу је потребан велики успех због унутрашњих проблема са инфлацијом и озбиљних компликација у рату са Ираном и војно-економском притиску на Русију који угрожавају популарност његове Републиканске партије. 

По тим аналитичарима, економско, војно и политичко спутавање Кине је трајан пројекат америчког естаблишмента, без обзира која партија је на власти и његово спровођење ће се наставити чим се за то стекну повољнији услови.

Подсећања ради, администрација претходног председника Џозефа Бајдена забранила је продају напредних чипова Кини који садрже америчке патенте, без обзира да ли су произведени у САД или некој другој држави или региону. Она је такође саставила црну листу од око хиљаду кинеских компанија и других организација с којима амерички субјекти не смеју да послују, под изговором да оне имају везе са кинеском армијом (Тај број је у стварности још већи пошто се санкције аутоматски проширују и на компаније које су у власништву листираних кинеских предузећа). Бајден је и увео царине од 100 одсто на кинеске електричне аутомобиле, а под њим је покренута и акција забране и преотимања ТикТока.

Скептици нарочито подсећају на прошле агресивне потезе и преседане које је у односу на Кину починио сам Трамп. А та листа је стварно дугачка и почиње од његовог првог мандата у којем је увео санкције против кинеске компаније "Хуавеј", Тајвану продао рекордне коиличине наоружања и нови корона вирус називао "кинеским вирусом", те у јавним наступима у вези епидемије сваки пут изговарао име те азијске државе с ниподаштавањем и гађењем. 

Потом су у другом мандату уследиле драконске царине од 50 посто на кинеску робу, које је због одговора Пекинга потом нестрпљиво и каприциозно подизао више пута све док нису достигле бесмислене астрономске висине, па забрана продаје свих америчких чипова Кини, увођење глоба на бродове у кинеском власништву и бродове кинеске производње који упловљавају у америчке луке, итд.

По тој школи мишљења, дакле, политика председника Трампа суштински се може описати као понашање силеџије који је напао и изударао жртву, и потом се предомислио и одлучио да јој ласка и подилази када је она узвратила ударце (овде је реч о сопственим царинама које је Кина увела да би одговорила на америчке, затим, о ограничењу продаје ретких земних елемената САД и одустајању од куповине америчких пољопривредних производа).

Потребан је опрез 

Односно, грандиозни третман председника Сија и његове супруге у Вашингтону не би смео да завара кинески врх и евентуално ублажавање америчких санкција и царина не би требало да буде схваћено као ништа друго до привремени предах у борби до којег долази не због искрене жеље Вашингтона за бољим односима, већ због економских, политичких и војно-материјалних проблема с којима се он тренутно суочава због авантура у Персијском заливу и Украјини.

С тим у вези, разумно је претпоставити да ће кинеско руководство, које има довољно искуства и мудрости, свој даљи однос према САД обликовати на основу конкретних поступака и деловања владе у Вашингтону, а не на основу речи и протоколарног ласкања.