Кумановски споразум, како се преговарало са НАТО-ом
Један од људи који је потписао Кумановски споразум, полицијски генерал Обрад Стевановић, каже да тај споразум не може да се квалификује као споразум о капитулацији. Њиме ни оружане снаге, ни територија Србије нису предате непријатељској држави, непријатељској војсци или паравојној организацији, рекао је Стевановић.
Прошле су две деценије од потписивања војно-техничког споразума у Куманову. Њиме је заустављено бомбардовање НАТО-а, српска војска и полиција напустиле су КиМ, а на територију покрајине ушао је Кфор. Да ли је могло нешто више да се уради, где је тај документ између капитулације или мира како га квалификују годинама – за Дневник је говорио један од људи који је потписао тај споразум, полицијски генерал Обрад Стевановић.
Преговори су започели у кафани "Европа 93", а завршени испред шатора у француској НАТО бази у Куманову. Да ли сте отишли на већ договорено, или сте имали маневарски простор?
- Тај први контакт са генералом Џексоном и сарадницима био је поприлично срдачан, протоколаран, разменили смо неколико куртоазних питања и одговора, и након тога сели смо за преговарачки сто.
На симболичном нивоу било је јасно да је однос преговарачких страна несразмеран јер је иза њихове стране, по мом сећању, било најмање педесетак НАТО официра који су присуствовали тим преговорима, а са наше стране било је само нас десетак.
А на суштинском нивоу, да ли је већ све било договорено?
- Генерал Џексон је, отварајући тај званични део преговора, наступио, како би се у теорији рекло, са стратегијом присиљавања, и поделио нам је прву верзију тог документа и отприлике у том прелиминарном говору рекао да је садржај тог документа договорен на веома високом нивоу и да он од нас очекује да га погледамо и да га прихватимо за што је могуће краће време јер, наводно, ако будемо одуговлачили, онда ми преузимамо одговорност за све оно што би се десило у наставку бомбардовања.
Шта ви нисте могли да прихватите из тог документа?
- У називу тог документа стајало је да су уговорне стране СРЈ и Република Србија као једна уговорна страна, а са друге НАТО, као друга страна уговорница. Наравно, за нас је апсолутно било неприхватљиво да друга страна уговорница буде НАТО. Ми смо имали јасно опредељење да друга уговорна страна морају да буду међународне безбедносне снаге под окриљем УН.
Који је био други проблем?
- Други проблем је био што је тај први став подразумевао да тај споразум буде извршан сам по себи, независно од тога да ли ће УН, односно Савет безбедности донети или не било какву резолуцију с тим у вези.
Тражили сте престанак бомбардовања, да потписник буду снаге УН, а не НАТО, да се, ако се већ препушта део суверенитета, он препусти Кфору, а не НАТО-у. Да ли је то највише што је тад могло да се добије?
- Они су у тој одредби, на пример, навели да је ваздушна зона безбедности 50 километара, а да је Копнена зона безбедности 25 километара. Ми смо током преговора обезбедили да се те цифре промене, па је прва остала 25, а друга на пет километара. Било је сличних захтева са којима смо се борили тих пет дана.
У споразуму и у резолуцији 1244 се помиње и повратак особља СРЈ и Србије. То се никад није ни догодило. Због чега, по вашем мишљењу?
- Рекао бих једну уопштену мисао, она до дан данас није спроведена, питање је колико смо инсистирали на томе у неким ранијим периодима. Сада је можда за то касно, али чак и данас постоји простор да се на томе, на неки начин инсистира.
Можете да претпоставите колико би, бар на симболичном нивоу била другачија ситуација ако би данас, на пример, у кругу манастира Грачанице имали 10 полицајаца са ознакама Републике Србије и, наравно, оно што ми заиста нисмо очекивали као преговарачки тим се десило.
Кфор је у Куманову, а пре свега генерал Џексон, на више наших инсистирања прихватио обавезу да не дође до безбедносног вакуума, односно да прво уђу њихове снаге, па да се сусретну с нашим снагама, да им наше снаге предају критичне тачке и зоне које треба штитити, па да се онда наше снаге повуку.
Рекли сте да сте били један од последњих униформисаних припадника МУП-а који су остали на Косову и Метохији. Како је то изгледало када су долазиле међународне снаге, а наше се повлачиле?
- Стицајем околности, формално-правне, ја сам заиста био човек који је са наше стране био у обавези да потпише 20. јуна да је тај споразум спроведен онако како је у њему било предвиђено. И већ првих дана по уласку снага Кфора било је јасно да те снаге нису спремне или не желе да ураде тачно онако како смо се договорили.
То је за последицу заиста имало егзодус најмање 250.000 људи. Упркос свим предузетим мерама да они испуне свој мандат, то се није десило.
У једном интервујуу сте рекли да у моменту потписивања Кумановског споразума нисте знали да ли је то капитуалација или мир. Како вам то данас изгледа, са ове дистанце?
- Данас, када сам у прилици био да све оно што је написано детаљно анализирам, сасвим је неспорно да у формално-правном смислу тај споразум не може да се квалификује споразумом о капитулацији.
Дакле, њиме ни оружане снаге, ни територија Србије нису предате непријатељској држави, непријатељској војсци или паравојној организацији. Шта је била алтернатива? Ви добро знате да је на једној страни било 19 чланица НАТО-а плус осам нечланица НАТО-а које су у савезништву са ОВК представљали другу ратујућу страну против нас који у том тренутку нисмо имали ниједног јединог озбиљног савезника.
Тај рат је показао немоћ и Кине и Русије. Сетите се само бомбардовања кинеске амбасаде. Ми смо тада рачунали да ће се нешто озбиљно десити. Наравно, ништа се озбиљно није десило, никакву помоћ ни од Русије ни од Кине у том тренутку нисмо имали.
Други разлог, били смо суочени са незаустављивим трендом трошења војних и полицијских ресурса, скоро без било какве озбиљне могућности њиховог занављања. Док је с друге стране била ратујућа страна која је имала неограничене могућности и материјалних и финансијских издвајања. Однос те две снаге у погледу бруто националних доходака био је у корист НАТО-а 860 пута већи.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 6
Пошаљи коментар