Мој поход на бомбардовано радно место

Дан пред бомбардовање, 23. марта 1999. године, проглашено је стање непосредне ратне опасности, а те вечери сам направио саобраћајни прекршај.

Саобраћајци су посао ревносно обављали, те ми је возачка дозвола одузета на један дан. Знајући да ће почети рат и да ће мете сигурно бити војни и полицијски објекти, следећег јутра сам пожурио у Љермонтовљеву да то решим. Иду несигурна времена, где да ми изгори дозвола.

Иста полицијска станица је и даље у Љермонтовљевој, она није гађана, али Пословни центар "Ушће" јесте и то двапут, прво 21. априла. Тамо је било седиште телевизије Пинк, где сам радио у филмској редакцији.

Док сам решавао проблем дозволе, окончано је и повлачење људи и највећег дела технике телевизије Пинк из зграде "Ушћа" на резервне положаје.

Зграда је била седиште неких медија и странака, имала је антену на крову и још пре почетка агресије говоркало се да је обележена као циљ. Иако се у њу улазило кад није ваздушна опасност, у бомбардовањима није било настрадалих.

Пошто су пожари угашени, из зграде су изношене преостале ствари.

Тада сам схватио да је гомилу дијалог листа, а тада су достављане у искључиво у штампаној форми, неко оценио као непотребне папирчине и оставио их.

Последњи пут у пословном делу зграде 

Из далека се видело да су прозори филмске редакције читави, закључио сам да је пожар није захватио.

Антена је још увек стајала на крову и претпоставио сам да ће зграду гађати поново па сам, јер су ми листе требале, а мало (или мало више) из авантуризма, сео у ауто и тога дана последњи пут ушао у пословни део зграде.

Прва упечатљива ствар на улазу била су избијена врата лифтова, дупла клизећа, вероватно их је извитоперио ваздушни удар у каналима за лифтове. Тако је било на свим спратовима, негде су била изломљена и избијена, негде испупчена ка споља. Касније сам, присећајући се тог призора као пасионирани хорориста, пуштао машти на вољу и замишљао демонске силе на делу како се пробијају из мрачног лифта, али је у том тренутку језа стварности наизглед спутавала машту.

Зграда је гађана са више пројектила, погођен је кров и доњи спратови, али су степенице остале читаве. На првом спрату је био бизаран призор. Због удара, претпостављам, негде око другог-трећег спрата, под тих спратова се у централном делу урушио и ту се створио један велики простор, бизаран призор за пословну зграду. Отвори где су пројектили прошли кроз зидове нису били велики, упаљачи су се активирали тек по удару. Плоче тих првих спратова се јесу сручиле, али је хол у приземљу издржао. 

Око петнаестог спрата је почињало да постаје помало застрашујуће. Жамор људи постајао је све тиши, а полако сам улазио у зону коју је захватио пожар, постајало је све тамније и загушљивије. Зграда није имала плочице са бројем спрата, забројао сам се после извесног времена, а гареж је била таква да се ништа није разазнавало, свуда само црнило јер нема прозора, пред крај сам се саплитао преко степеница, нисам видео скоро ништа, људски гласови били су тек шапат, притискала је она београдска ратна тишина на коју никако нисам успевао да се навикнем тих дана. Саплитао сам се тако по мраку док нисам угледао небо оивичено гроздовима бетона и арматуре – промашио сам спрат и попео се све до ресторана. Кров је био пробијен. Хајде назад. 

Спрат где сам радио годинама једва сам препознао по изгорелим барским столицама – близу степеништа био је шанк. Низ ходник (смер према реци) с десне стране (према Милентија Поповића) канцеларије су биле потпуно изгореле, зјапила су празна прозорска окна. Филмска редакција је била последња лево. Наравно, ми смо неуништиви, код нас је била само гареж по зидовима и урамљеним постерима, експлодирао је клима-уређај, али генерално би после детаљног чишћења све деловало читаво. Бизаран детаљ били су истопљени ласер-дискови и телефони, што је говорило колика је температура била, мада ништа није горело.

Звук трамваја и звук летелица 

Нашао сам те моје папирчине и почео да их пакујем кад притискајућу тишину поче да осваја тада већ добро познато брујање споља.

Најпре врло тихо, а онда све ближе и ближе...

Догађало се да прво груне нека експлозија па се тек онда зачују сирене, стомак ми се везао у чвор, буквално сам застао за тренутак у пола покрета, као паузиран.

Адреналин удара, време се успорило, мисли се убрзале. У том тренутку необично смирено схватим да, уколико је авион или неки пројектил ту да заврши посао са антеном, нема никакве шансе да сад стрчим скроз до доле, те се помирим с тиме и наставим да пакујем листе, па шта буде. Али тај чвор у стомаку, чак и тако помирен са судбином, памтим ево сада.

Погледам надесно, кроз врата и окно изгореле канцеларије поред и – гле! Схватим бизарну чињеницу да у тој болесној тишини ратног Београда звук трамваја који прелази преко Старог моста подсећа на звук летелица. Добро де, можда и не подсећа толико, али Доплеров ефекат звука нечега што вам прилази подсећа. Пих бре, машта ипак није спутана!

Проклињем ја тако градски превоз, онако реда ради, Београђани смо, мајку му, спакујем оне листе, упртим на леђа, тешке кô туч, сиђем, стрпам у ауто. Сместим их на терасу, смрделе су на паљевину. После је мој отац из Геозавода донео Гајгеров бројач да видимо да ли су пројектили били "обогаћени" нечим. Нису. Користили смо те листе касније.

Те вечери (или беше наредне), 27. априла, НАТО авијација гађала је поново "Ушће". Оборили су антену и коначно су изгореле и просторије филмске редакције.

Аутор је уредник филмског програма РТС-а