Они су рођени у инат бомбама

Стрпљиво је сачекала 25. март. И тек што су почеле да падају бомбе Јована Мисајиловић се у Београду родила као једна од првих ратних беба.

"Ја до скоро нисам знала детаље о свом рођењу, зато што сам схватила да мама неке детаље постискује и да не воли о томе да прича, и ево баш сам причала пре неки дан са њом. Схватила неке силне детаље које нисам знала, да је у болници била лудница, да се спуштала ћебетом у неки ходник, да нису знали какава је ситуација и да ли је почело бомбардовање", прича Јована, данас студенткиња Факултета политичких наука

Два месеца касније уз звук сирена зачуо се и Ањин плач. Бомбардовање је увелико у току, али су веровали "да неће баш њих гађати".

"Моја мама је била у шок-соби прву ноћ, пошто је био порођај на царски рез, и у једном тренутку је нестало струје. Сестра је улетела у собу да је смири и рекла је: не брините, не брините само је бомбардовано постројење не знајући да смо ми из Обреновца и да је то постројење 500 метара од наше куће. Доктори су јој саветовали да остане јер је најсигурнија у породилишту али је ипак инситирала и изашла мало раније. Када смо изашле зачула се сирена, пет дана након тога бомбардована је болница ‚‘Драгише Мишовића‘", рекла је Ања Деспотовић, студенткиња електротехнике.

Више од ових 20-годишњакиња о бомбардовању не знају ни њихови вршњаци из Врања који су прве дане провели у склоништу. Кажу да се рат помиње само око њихових рођендана.

"За време бомбардовања био сам беба имао сам тек неколико месеци, и из прича мојих родитеља схватио сам да је то био трауматичан период, плашили су се и за моју и за своју безбедност. Вероватно сам им и ја доста отежао, био сам беба", каже Божидар Маринковић, студент из Врања.

Мајка Невене Ђорђевић, студенткиња из Врања, била је у деветом месецу трудноће.

"Њој је било јако тешко а неким делом и мени. Она се плашила за мог оца пошто је био у рату и за мене и за себе, пошто је морала да се скрива", рекла је Невена.

Порођај последњег дана ратног стања

А скривајући се, свој 30. рођендан професорка физике из Шапца Татјана Марковић Топаловић прославила је првог дана бомбардовања. Последњег дана ратног стања родила је Наталију.

"Мој супруг каже да никада неће заборавити два датума новије српске историје – женин и ћеркин рођендан. У том периоду смо се трудили да живимо нормално, мада је све било ненормално. Сама трудноћа није била спорна него период после порођаја када је Србија била девастирана, није било струје, било је санкција. Нисмо могли да дођемо до пелена, одгајана је на платненим пеленама у 21. веку. Није било струје од 16 до 18 сати, стално је било неких примуса, лончића, грејања", сећа се Татјана.

Све ово осим тадашњих трудница добро памте и лекари који су кроз све то са њима пролазили.

"Сви смо живели под страхом да ли ће нас бомбардовати, поготово што се наша болница налази у делу индустријске зоне. Није било лако, ни у породилишту где су се рађала деца, нове генерације, а мајке су морале да дођу у породилиште и да стрепе да ли ће бомба погодити циљ или ће залутати", истакла је др Нада Лазовић из болнице у Чачку.

У Србији је те 1999. године рођено нешто више од 72.000 беба. Та "баксузна генерација" како себе називају, данас су студенти прве године факултета и верују да су посебни баш зато што су многи од њих рођени у инат бомбама.