Романипен

Од "Никад више" до "Поново свуда": Како је фашизам постао облик власти у савременој Европи

Пише: Менсур Халити

Сваке године, 2. августа, ромске заједнице широм Европе обележавају Дан сећања на Холокауст Рома. Тог дана 1944. године, скоро 3.000 ромске деце, жена и мушкараца убијено је током једне ноћи у логору Аушвиц-Биркенау. То је дан жалости, али и упозорења. Тада изговарамо: "Никад више".

Али 2025. године, то обећање звучи празно. Та фраза и даље се понавља у говорима и на комеморацијама, али више не поставља границе политичког понашања у Европи. Унутар Европске уније, системи закона и демократије, који су створени како би спречили повратак фашизма, нису пропали, већ су се прилагодили да га прихвате.

У Мађарској, Словачкој, Италији и Аустрији, власти систематски користе уставне механизме за учвршћивање извршне моћи. Судови су потчињени, опозиција маргинализована. У Холандији и Француској, строге мере надзора и миграционе политике неприметно су постале део закона. У Румунији, водећи председнички кандидат отворено користи фашистичку реторику. Бугарска ћути. Чак и Немачка, некада либерални стуб послератне Европе, кокетира с регионалном екстремном десницом.

Ово није хаос државних удара или брутална диктатура. Ово је нешто стабилније и подмуклије. Сведочимо реинтеграцији ауторитарне власти унутар демократског оквира. Избори се одржавају. Институције функционишу. Али моћ се померила. Извршна доминација, идеолошка контрола и стална безбедносна логика сада делују изнутра, не против система.

Инструменти који су некада служили за очување демократије постали су темељ ауторитаризма. Члан 7: некада познат као "нуклеарна опција" ЕУ против чланица које крше основне принципе, данас је блокиран. Механизам владавине права, замишљен да ускраћује средства режимима који нарушавају демократију, постао је предмет политичког преговарања. Прошле године, Мађарска и Пољска су повратиле средства без спровођења правосудних реформи. Пресуде се игноришу. Рокови пролазе. Систем ћути.

Зашто? Зато што ЕУ спроводи процедуре, а не суштину. Докле год се избори одржавају и документи формално важе, владе се не суочавају с последицама због гушења неслагања, искључивања мањина или централизације моћи путем закона. Штавише, управо такво понашање их штити.

А тренд се шири. Екстремна десница више не мора да побеђује, довољно је да буде имитирана. У Немачкој, традиционалне странке преузимају реторику АфД-а. У Француској, језик контроле миграција постао је државна политика. У Холандији, ставови с маргине постали су део коалиционих споразума.

Ово није колапс, већ конвергенција. Под притиском, центристички актери усвајају тактике екстремне деснице. Циљ је неутрализација претње кроз понашање слично тој претњи. Резултат: фашистичка логика уграђена у институционалну рутину.

И све се то дешава у Европи која је веровала да је сећање довољно. Европска унија настала је из пепела Другог светског рата. Холокауст, логори, фашистички режими XX века, требало је да поставе неповратне границе. Данас су те границе заобиђене, не негиране. Екстремна десница не жели прошлост, тврди да штити будућност: кроз контролу, искључење, и "поредак".

Институције које су имале задатак да чувају сећање сада су немоћне. Закони који су штитили демократију данас легитимизују ућуткивање. Грађани, некада циљана публика демократских вредности, постају неосетљиви на моралне поуке историје.

Где нас то оставља?

У непријатној истини: фашизам у Европи више није сећање. Он је метода, функционална, институционализована и легално уграђена у системе који су му се требали супротставити. Претпоставка да ће закон, сећање или европске вредности бити довољни, више не важи.

Ако желимо да се суочимо са стварношћу, морамо престати да се ослањамо на прошлост. Отпор мора почивати на јасноћи, а не носталгији. Систем се није срушио, већ се трансформисао. Сада омогућава оно што је требало да спречи.

"Никад више" није требало да буде парола. Требало је да буде граница. Дана 2. августа, док се сећамо живота уништених фашизмом, морамо погледати и у правцу система који данас омогућавају његов повратак. То суочавање неће бити лако. Али је неопходно. Јер оно што данас живимо није упозорење, већ тиха, легална, непрекидна реприза онога што смо обећали да се никада више неће поновити.

Менсур Халити је потпредседник за демократију и развој у мрежи Рома фор Еуропе

Извор: Менсур Халити