Метаморфозе: Лука Грбић

Одмах су га "зграбили" и у Београдском драмском. Тамо у две сезоне креира чак шест потпуно различитих и веома захтевних улога: бунтовни је Андреј у представи Дивље месо, заводљиви љубавник У раљама живота, Шекспир у Заљубљеном Шекспиру, Хемон у Антигони, чудесни момак у представи Yankee Rose, изузетан Кнез Мишкин у Идиоту Достојевског.

Сви су очекивали да буде део ансамбла тог позоришта, али он прихвата понуду Атељеа 212 и постаје стални члан тог позоришта. Осим маестралног Сина, где током трајања представе вивисецира депресију као болест савременог доба, у овом позоришту игра и у представама НЛО и Страх у опери.

За све те улоге је, каже, копао по себи и тражио их у личном искуству и у људима око себе. Све оне су, за њега, велика награда, а могућност да ради добре текстове, са сјајним колегама и одличним редитељима - привилегија.

Глумом је почео да се бави у дечијој глумачкој радионици, као седмогодишњак. Прву озбиљну улогу имао је као гимназијалац, у филму Јужни ветар 2018. за коју је награђен као најбољи дебитант на Филмским сусретима у Нишу. Паралелно са завршном годином Прве београдске гимназије, уписао је студије на Факултету драмских уметности у Београду, где је дипломирао у класи професора Срђана Карановића. Члан је Менсе, са коефицијентом интелигенције 156.

Лука верује да глума нуди велику слободу у раду, али и захтева да се потпуно предате свом стварању. Што подразумева свакодневно истраживање, образовање и рад на себи.

Креација у глуми је, каже, давање себе неком лику. Она може постати уметност, само када целог себе уложите у то што играте.

И у улогама где делује да је отишао далеко од себе, увек је то он. Јер, глума је, за њега јако лична и не подноси калкулације, лик увек мора да се напуни и изнутра, нечим дубоким и личним. Зато настоји да сваки пут  целог себе да улози коју тумачи, што није лако, јер то значи бити искрен и отворен. Каже да су најлепши моменти које је до сада имао на сцени они када сакупи храброст да пусти људе у свој интимни свет. Јер, људи су осетљиви на истину, препознају је и нико на њу не остаје равноднушан. Искреност је кључна реч у овој професији, а за Луку увек најбоље решење.

Страствени је возач мотора, а има и склоност према писању. За завршну сцену представе Идиот написао је текст који описије као своју мантру.

Има све што  је потребно за срећу. Жели само да ради и буде са људима које воли. Са искуством које има у његовим годинама је само небо граница.

уредница и ауторка Оливера Милошевић

сниматељ Васко Васовић

монтажа Јаков Пејов

режија Милица Митровић