Мира Адања Полак: Ексклузивно

Не говорим јапански

Све очи упрте су Токио - Олимпијске игре... Ићи у Јапан за мене је увек била велика радост, а вратити се поново била је посебна драж и срећа. Дружити се са Јапанцима је посебно умеће и необично искуство. Они чувају своју традицију, а у исто време су интригирани изазовима са Запада. Јапанци се сналазе и у једном и у другом а уче нас и једноставности.

Боравећи у Токију неколико дана, Мира Адања-Полак је бележила све оно што и камера, возила се подземном железницом, куповала на пијаци, заустављала пролазнике говорећи да је дошла из Србије, и све то без знања језика. Да ли је могла да се споразумева?

Интуиција и добра намера у томе помажу. Ако поштујете и разумете једну земљу, показујете добру намеру и поштујете правила земље у коју сте дошли, све је могуће.

Ова необична репортажа је трагање за различитостима и сличностима међу људима. Колико емоција исказана мимиком или гестом може да замени незнање језика? Да ли се може живети са различитостима. Ипак, морате да поседујете аутентичну емоцију.

Водимо вас у ресторан, на пијацу, у цвећару; шетамо у жељи да видимо Токио на неки нови начин. Посећујемо један храм, чекамо да чујемо каква нас будућност чека. То Јапанци често раде одлазећи у храмове, видећете како. Да ли су Јапанци затворени, да ли су стидљиви или само мало другачији? Волела бих и трећи пут да одем у Јапан, али тада ћу бар знати коју реч јапанског.