Живот и стандарди: Велика Хоча и Ораховац

Сусрет са историјом и традицијом ретко где је толико истинит и дубоко емотиван као у Великој Хочи. То је нарочито уочљиво у време великих православних празника.

Мештани овог села, чувеног по виногорју, опстали су у својој Хочи и у најтежим временима, постајући симбол српског истрајавања на овом простору. Тешке су биле претходне деценије.

Васкршњи Велики петак је дан када не звоне црквена звона. У молитви и посту чека се највећи хришћански празник.

Уочи Васкрса и у Великој Хочи симболично се фарбају јаја, али су у овом крају сва црвене боје са оригиналним цртежима, тако да су кроз време постала једно од хочанских обележја.

На први поглед све делује складно, ушушкано, питомо, свака кућа овде је својеврстан споменик вековног присуства српског народа, градитељског наслеђа, традиције и културе. Ипак, слободно кретање сведено је на круг од око петсто метара. Током ратних година, становници овога краја преживели су тортуру, киднаповања, мучења, многи су остали без најближих. Труде се да одагнају горка сећања, па ретко о томе и причају.

У оближњем Ораховцу, Србима је још теже. Мање их је, после 1999. године, повукли су се у горњу махалу, крећу се у неколико улица око цркве, која је центар њиховог окупљања. О Васкршњим обичајима, очувању традиције али и о недаћама са којима се и даље суочавају говоре житељи овога краја, Срби, али и малобројни Албанци који послом долазе у Велику Хочу. Чувају трдицију, светиње и опстају у месту у коме као да је време стало.

Ауторка и уредница: Татјана Манојловић
Сниматељ: Владан Јовановић
Монтажа: Владимир Крстић
Реализаторка: Славица Живковић