Читање позоришта: Свет (ни)је позорница

Притиснут неправдом и мафијашко-банкарским уценама, ослобођен хамлетовске меланхолије, цинизма и филозофских премишљања, главни протагониста представе "Дух који хода" (Српско народно позориште) узима правду у своје руке. У субверзивној акцији уништења накарадног система и елиминисања базичног зла, Александар-Мара убија неколико зликоваца.

Да ли је такав јунак данас уопште могућ или је реч о малој драматуршкој интервенцији у суровој стварности која нас окружује? Да ли је у друштву у којем живимо, локално и глобално гледано, могућа праведна правда или је то чист плеоназам, односно противуречност. Да ли је неправедном и корумпираном систему могуће задати коначан ударац и како? Да ли је Мара праведник или луди убица који је осујетио будућност своје породице? Да ли ће таква жртва овај свет учинити бољим?

Упркос свим разочарањима и падовима, насловна јунакиња мјузикла "Sweet Charity" (Позориште на Теразијама) упорно и жарко жели да искорачи из миљеа опскурних ноћних клубова, анимир дама и сумњивих продаваца снова. Али, као што увек бива у клишетизираним причама, предрасуде и тамо негде записана судбина њену срећу кваре. Ипак, добродушна и наивна, искрена и осећајна, пуна поверења и непресушне наде, Черити је непоправљиви оптимиста. Да ли је таква јунакиња данас уопште могућа?

Од четири премијере колико је од почетка актуелне сезоне приказао Атеље 212, две су настале по текстовима савремених руских писаца. У комаду "Лице", Александра Галина, четворо протагониста су Руси, а један од њих све време је пијан као клен. Млађи Галинов колега Иван Вирипаев иде још даље. Сви протагонисти његовог комада "Пијани", који се одвија негде на Западу, све време су пијани као мајке. Али, зашто, питање је сад!? У каквој су вези латинска изрека "in vino veritas", одомаћена флоскула "шта трезан мисли, пијан каже" и филозофија савременог позоришта?

Безмало две деценије после праизведбе у Народном позоришту у Београду, комад "Говорна мана" Горана Марковића поново је пред публиком, овај у копродукцији Народног позоришта Приштина (Грачаница) и Звездара театра. Да ли је Марковићева драмска прича још увек актуелна?

Аутор и уредник: Слободан Савић