Дисов покров плави

Владислав Петковић Дис био је један од путника на пароброду „Италија”. Укрцао се у Галипољу и 16. маја, 1917. у јеку рата, брод је у девет увече запловио ка Крфу. Оно што није знао Дис, или га, можда није ни занимало, већ је тутњало над пучином Медитерана, недалеко од Крфа, где се у тим данима водила једна од највећих поморских битака.

Дис је на Крф кренуо из Француске, где је био на опоравку, журно, без икаквог плана и припреме, јер је сазнао да његова плата, као ратног извештача, не стиже до супруге и деце у окупираној Србији, иако је оставио такав налог.

Са брода који је тонуо, укрцао се у последњи чамац за спасавање, заједно са Анком Петровић и њеном децом, кћерком Доброслава Ружића, спасиоцем Мирослављевог јеванђеља, а сестром Виде Црњански. Софроније Михајловић, потоњи игуман манастира Студенице, оставиће касније сећање на те последње Дисове сате - претходне ноћи немиран, без сна, а у тренуцима несреће спокојан, као потпуно помирен са тим судњим часом.

Све речи, све слутње и наговештаји краја, остали су да лебде над гомилом тренутака које је стиховима збрајао, и Владислав Петковић Дис као да се читавог живота припремао за овај прерани, завршни чин сопственог трајања. Прхнула је душа песникова, растрзана патњом и горком судбином - као уклета, стиховима из његове прве збирке песама 1911, Утопљене душе.

Вртлог је за собом повукао и чамац на коме је био песник. Имао је тада 37 година.

Постоји нада да је међу телима петорице бродоломника и песник, како кажу имао је само наочаре и нешто ситнине у џепу. Као ратни извештач носио је шињел српске војске, па обележја као и код других бродоломника упућују да су страдалници Срби. Сахрањени су у у дворишту цркве Агија Параскева.

Па ако и није сигурно да је то песников гроб, чињеница да је ово место оно над којим је сванула зора Дисовог судњег дана, довољна је за позив и обавезу да се њему, и осталим страдалницима брода „Италија", ту одаје пошта и изговарају молитве.

Овде се затвара један круг трагичне судбине песника. Онај, започет рођењем у Заблаћу, крај Чачка, мукотрпним одрастањем у оскудици, заносима, стваралаштвом, које је дуго било у запећку, и биографијом која је у историјским и књижевним изворима врвела од грешака.